Pitanje koje je postavio Žilnik sam sebi nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja ratnih sukoba na tlu bivše SFRJ, jeste kada će ponovo doći do obnavljanja normalnosti, ali i kako će teći kulturna saradnja.
Nastali su novi očevi nacija i zavladali prostorom, "Titov general i Titov apartčik", kako Žilnik naziva Tuđmana i Miloševića.
U tim trenucima (1996/97), kada su odnosi hladni, Žilnik odlučuje da snimi film o junaku koji prolazi kroz tadašnju Jugoslaviju, od Slovenije do Podgorice. Srbina, Hrvata ili Slovenca nije izabrao kako ne bi dolazilo da pitanja zbog čega nije uzeo naše?
– Realnost je bila da sa oružjem u rukama nije bilo kompletno stanovništvo, niti su to svi podsticali. Rat su podsticale elite, što danas možemo da vidimo iz istorijskih dokumenata. Ideja Tuđmana i Miloševića je bila, pre svega, tipična glupost apartčika i frustriranih minornih tipova. Oni su sebe želeli da predstave kao nove očeve nacije – priča Žilnik.
Za glavnog junaka odlučuje da nađe Italijana koji je po scenariju ratovao na ovim prostorima, čiji je otac služio austrougarskom caru. Ovakav “portfolio” junak ima zato što se, po rečima Žilnika, u tim trenucima javilo idealizovanje svega od ranije, odnosno Franca Jozefa, Austrougarske...
Posle mučne potrage za odgovorajućim glumcem, Žilnik u Budimpešti u tramvaju primećuje muškarca koji se udvara ženi govoreći joj da je Italijan i da ima odličnu penziju. Žilnik mu prilazi, predstavlja se, vode neugodan razgovor gde ga čovek po imenu Đuzepe optužuje da ima nameru da ga pokrade. Nakon što mu je ostavio podsetnicu i 100 maraka - reditelj je izašao iz Tramvaja.
Posle nekoliko dana usplahireni Đuzepe Pastorčič dolazi u Novi Sad, vraća novac, i nakon razgovora, ostaje da glumi u filmu “Kud plovi ovaj brod”. Pokazuje se kao izvanredan glumac, autentičan, ili kako Žilnik kaže: “Čist Žan Gaben!” U međuvremenu reditelj i glumac se upoznaju, ispostavlja se da je Đuzepe zaista bio vojnik koji je služio Musoliniju, i njegovo istorijsko sećanje na fašističkog lidera je takvo da je on za njega dobar.
Nakon završetka snimanja Đuzepe je ostao u Srbiji. Kupio kuću u blizini Subotice i udvarao se ženama. A onda je NATO bombardovao Srbiju.
– Otvaram novine za vreme bombardovanja i čitam da je jedan Italijan stao potpuno na stranu Srbije, da izlazi na zborove i drži vatrene govore. Posle dva-tri dana čitam da Đuzepe baš ne uspeva da se snađe u okolnostima u kojima je živeo. A šta je on govorio? Vikao je: “Braćo Srbi! Milošević je kao Musolini! Kao što su Musolinija napadala ova đubrad, Engleska, Francuska i Amerika, i htele da ga sruše, a bio je najbolji, tako žele i vašeg Miloševića”. Uzvikivao je Đuzepe verujući da povlači dobru paralelu. I naravno, uhapse ga zbog neprijateljske propaganda – prepričava Žilnik.
Džaba su bila Đuzepeova objašnjavanja da je on “širio prijateljsku propaganda”. Kazna je bila da je na godinu dana proteran iz Srbije. Žilnik ga je kasnije našao u Monfalkoneu, gde se takođe bavio “prijateljskom propagandom”, pa su kolege htele sa njim u Srbiju.
Posle bombardovanja i isteka zabrane, Đuzepe se vratio u Srbiju, od velike penzije kupio je nekoliko kuća i nastavio da se udvara ženama. Umro je nekoliko godina kasnije.
Nema komentara