Orvel je davno rekao da je sva umetnost propaganda, misleći time da ništa – makar u izveštavanju – nije čisto. Kad je čovek već toliko izložen propagandi, možda bi mogao da je iskoristi na pravi način i, uz pomoć nje, nauči kako da razmišlja.
Na ovu misao nadovezao se Nik Fraser, autor knjige „Zašto su dokumentarci važni“, rekavši da se autori dokumentarnih filmova previše trude da stvari predstave „onakvim kakve jesu“, što je nemoguće.
– Čovek nije kamera nego koristi kameru, te je sve što se opisuje zapravo nečija percepcija. Autori dokumentaraca se jako retko odlučuju da u svoje filmove unesu elemente fikcije ili humoristike, a time čine dokumentarac moćnim sredstvom za manipulaciju, jer publika ono što vidi na filmu prihvata kao činjenicu.
Dokumentarni film je nastao kao eksperiment, tako što su ljudi s televizije tražili od filmadžija da provere šta se dešava kad se kamera uperi u svet oko nas. Ispostavilo se da ovi filmovi za male pare obezbeđuju stalnu publiku, a u isto vreme se od njih očekuje da podižu moral. Pravljeni su tako da prosečan gledalac može da gleda dokumentarac, ode do frižidera po pivo i, kad se vrati, bez problema može da nastavi da prati priču.
Vremenom se dokumentarni film odvojio od televizije, počeo da se prikazuje u bioskopima, zatim da se distribuira na internetu i, taman kad je prepoznat kao zasebna kulturna forma, nadmašila ga je fikcija. On se i dalje doživljava kao deo nečeg drugog, nečeg većeg – filma, televizije, novinarstva, “stvarnog života”, te nije greška ako se shvati kao ugrožena vrsta čiji je opstanak jako teško objasniti.
Međutim, upravo se taj međuprostor – između novinarstva, filmskog narativa i televizijske zabave – pokazao kao idealno mesto za osmatranje današnjih pojava. Iz tog razloga, najčešće teme jesu društveni problemi, a najveći problem za realizaciju i distribuciju – finansiranje, pošto za njih ne postoji komercijalno tržište. Uspešni autori su shvatili da se to donekle može rešiti uvođenjem nekog velikog imena kao naratora ili producenta, te nije neobično čuti kako Di Kaprio priča o klimatskim promenama.
Fraser većini dokumentarnih filmova zamera to što su predvidivi, preozbiljni ili previše literarni, i smatra da bi, umesto toga, trebalo da prikazuju multiperspektivnost i nov, kreativan način gledanja na (stare) stvari.
– Danas bilo šta može proći kod publike, nema pravila, i to je ono što autori treba da shvate. Ideja za film može nastati i dok čitaš tabloid i dok čitaš obimno filozofsko delo, iz želje da promeniš svet ili da jednostavno ispričaš priču. Važno je da – kroz scenario, način snimanja, montažu ili na bilo koji drugi način – ima i naznaka samog autora, njegovog doprinosa, kao i da gledalac, kad počne da gleda film, nema pojma kako će se on završiti – zapisao je autor u svojoj knjizi.
Publika neće pričati o tome koliko je para uloženo u film, nego o tome koliko je dobar. Dokumentarci su tako postali jedan od načina na koji se individua povezuje sa ostatkom sveta i daje mu smisao. I to je jedna od njegovih najvažnijih funkcija – videti šta drugi misle, razumeti ih ili makar stvoriti iluziju da je to moguće. Oni ne treba da promene svet – to zvuči preambiciozno – već da predstavljaju svest društva i da upozore na ono što bi moglo poći po zlu.
Foto: Trello/ Before The Flood
Nema komentara