A sad adio, Šurda

autor: Z. Strika 65 pregleda 0

Ljubiša Samardžić preminuo je u 81. godini života u Beogradu, posle teške bolesti.

Dugo su mediji licitirali o njegovom zdravlju, prateći kao da je u pitanju uživo prenos sportskog događaja, odnosno čoveka koji leluja između života, kome i smrti.

Ipak, sav taj galimatijas pada u blato pod tvrđavom uloga koje je gradio Ljubiša Samardžić. Pojavio se preko 130 puta na velikom platnu i televizijskim ekranima, a neke od uloga su opredelile i njegov životni put, poput one iz 1963. u “Peščanom zamku” koja mu je donela nadimak Smoki. Ulogu u filmu Bostjana Hladnika odigrao je toliko upečatljivo da je njegov lik zavredio, četiri godine kasnije, i TV seriju naziva “Smoki”.

Ne bi trebalo tu zaboraviti i filmove “Jutro”, “Prekobrojna”, “Valter brani Sarajevo”, “Bitka na Neretvi”, “Kuda idu divlje svinje”, “Partizanska eskadrila”, “Ljubavni život Budimira Trajkovića”,  “Policajac s Petlovog brda”, “Poltron” itd.

Zajedno sa Milenom Dravić izgradio je jedan od najprepoznatijih glumačkih parova u bivšoj Jugoslaviji. Glumili su toliko puta bračne partnere, da je bilo čudno videti Milenu i Dragana Nikolića zajedno, koji su bili supružnici u stvarnom životu.

Definitivno jedan od najupečatljivijih likova jugoslovenske kinematografije je krakati šeprtlja sa barberi šeširom. Već sada je svima jasno da je u pitanju iz “Vrućeg vetra”. Gotovo 40 godina kasnije Šurda je i dalje podjednako aktuelan, jer koji se to još student iz provincije neće nasmejati samom sebi kad dođe u Beograd, Novi Sad, da studira, a tu ga sačeka gomila problema, a na TV-u ide Šurda, Bob, Firga i ostali.

Ili, ko to još zna šta će sutra biti? Ko se ne žali na visok pritisak, ne želi kafu i da, posebno kad zagusti, odmori barem pola sata? Pa u takvim trenucima svima dođe da, od muke, baš kao i Šurda samo izusti ono: "Leleee".

Ljubiša Samardžić utkao je taj mentalitet, uslovno rečeno, lezilebovića u Šurdu u kojem se svi tako lako pronalazimo, ne znajući gde ćemo sutra. U nekom trenutku se i Šurda, baš kao i danas mnogi, odlučuje da preko Beograda “zapali” za neki Minhen i oproba se tamo, gde ćemu pomagati iskusni gastarbajter Bob sa životnom filozofijom da je rad od majmuna stvorio čoveka, a sada od čoveka pravi konja.

Mnogo toga “Vruć vetar” čini serijom od koje nam se ne prevrne stomak kada se po stoti put reprizira na RTS-u, te odlučimo da ipak, kao revolveraši pištolj, odložimo daljinski sa strane. Isto se ne može reći za “Bolji život” i “Srećne ljude” koji su tokom poslednje decenije prošlog milenijuma govorili da je sve okej, dok su se vojnici i tenkovi spremali za Vukovar, a izbegličke kolone za Srbiju. Simpatičan je Giga Moravac, ali ipak on je prikaz onoga što bi homo-serbikus želeo da bude ­– glava porodica čije je, zna se, zadnja. Šurda je ono što jesmo, ljudi koji maštaju o nekom drugom životu, o nekoj Grčkoj koja je uvek nekoliko stotina evra daleko, o svom stanu, ženi svog života...

Šurda je od početka bio iskreno izgubljen, ali svojeglav. Znao je šta ne želi, a šta će hteti? To će tek saznati. Zbog toga je bio blizak onima koji su ga gledali premijerno, ali i onima koji su gledali devedesetih, s tim što je tada Šurda bio mnogo perspektivniji u odnosu na onu omladinu koja je ostala u tragovima Jugoslavije.

Iz istih razloga Šurda je blizak i nama koje je oblikovala post-petooktobarska tranzicija na čelu sa pljačkaškim kapitalizmom. Verovatno će Šurda biti zanimljiv i onima koje bude oblikovao upravo sadašnji momenat kojim mrači (ili za neke svetli) autokrata čvrste ruke kojem najviše problema zadaju tvitovi opozicije.

I tu, posle dnevnika, kad dan stane, a vreme krene da se prosipa, ostaje onih obećanih nekoliko sati odmora, pre radničkog ideala od osam sati sna. Tada kreće lagani tanc, Šurdine ruke u zraku koje podiže pri prvim taktovima njemu omiljene pesme u izvedbi Olivera Dragojevića. A sad adio, Šurda.

Nema komentara

Napišite komentar


;