Samostalna izložba „Prenos – ritualna inkluzija“ novosadske umetnice Marije Jevtić Dajić otvorena je 14. decembra u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada i trajaće do 14. januara 2021. godine.
Foto: Fejsbuk
Slikarkina ideja u ovoj izložbi je da pomoću 3D štampača dvodimenzionalne slike pretoči u trodimenzionalne štampane modele, a njen cilj je da taktilnim radovima približi umetnost i slepim i slabovidim osobama.
U intervjuu za Univerzitetski odjek umetnica objašnjava pojam ritualne inkluzije, govori o svojoj reinterpretaciji klasične umetnosti u digitalnu i objašnjava zašto nas je tehnologija dovela do još veće usamljenosti.
Marija Jevtić Dajić rođena je 1990. godine. Diplomirala je slikarstvo na Akedemiji umetnosti u Novom Sadu, a zatim je na istom smeru i masterirala. Doktorske studije na smeru Grafički dizajn slikarka je upisala na Prirodno tehničkom fakultetu u Ljubljani, a smer Scenski dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Bila je angažovana kao stručna saradnica u Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu, a trenutno je dizajnerka u jednoj renomiranoj kompaniji. Aktivno izlaže od 2009. godine i do sada je imala preko dvadeset samostalnih izložbi, a takođe je učestvovala na velikom broju grupnih izložbi.
Šta je ritualna inkluzija?
– U projektu koji se trenutno nalazi izložen u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, pod pojmom ritualne inkluzije definišem prelazak čoveka iz humanog u posthumano doba, odnosno, u ovom slučaju, odraz datog vremena ili beleženje momenta u drugom - umetničkom kontekstu. Ritualnom inkluzijom preispitujem identitet društva, identitet osoba sa invaliditetom i, na kraju, svoj lični identitet. Ritualna inkluzija je centralna tema prikazana kroz dva nivoa. Prvi nivo događaja je to kako na mene kao stvaraoca na nivou tela i uma utiče ta izmeštenost iz jednog u drugi diskurs, to suočavanje sa svetom. Svet koji je fundamentalno promenjen i koji čini svojevrstan događaj. Drugi nivo je taj inkluzivni nivo gde stavljam subjekta i intelektualca u ulogu inkluzivnog bića. To referišem činjenicom da je serija ovde prikazanih radova pogled od spolja ka unutra – „Kuća od piksela“ nastala za vreme izolacije pod uticajem pandemije.
Kako objašnjavate koncept „Kuće od piksela“?
– Naše telo je pod uticajem piksela sa jedne strane. Novi prostori sa druge strane. Perceptivni objekti, ili u ovom slučaju asocijativna 2D arhitektura, takođe je jedan od prostora koji imaju značaj u mom radu. Jedan od takvih primera je serija fotografija delova tela kao asocijativne arhitekture prikazane i prezentovane pikselima. „Kuća od piksela“ mi je značajno pomogla da sagledam pojam ritualne inkluzije. Naše telo je u prostoru koji se suočava sa diskursima, pravilima i zakonima dominante nametnute od strane globalnog umrežavanja, a to je, naravno, događaj. Ovaj rad predstavlja svojevrsnu kritiku globalnog umrežavanja i trenutnih događaja. Događaji su kompleksniji od onih što nam predstavljaju. Ja pravim u ovom radu svojevrsno sklonište, „Kuću od piksela“, kao prikaz ritualne inkluzije.
Primarni cilj vaše izložbe jeste da taktilnim radovima umetnost približite slepim i slabovidim osobama. Da li smatrate da se čulom dodira može jednako dobro osetiti i prepoznati umetnost?
– Smatram da je dodir dinamična i značajna društvena praksa vredna istraživanja u antropološkim poduhvatima. Druga ideja odnosi se na način na koji telo istraživača može svesno da se koristi u polju; prvo kao onaj ko dodiruje i drugo kao onaj ko je dodirnut – dodir kao društvena praksa. Dodir je difuzno iskustvo; od svih naših čulnih organa, koža je najveći. Zauzima i prelazi prostor, a osetljivost kože na dodir uveliko varira od njene površine. Štaviše, dodir uključuje senzore pritiska, kao i nervne senzacije. Osećaj je složen i često dvosmislen. O tome da je dodir značajna spona emotivnog odnosa čoveka sa svetom i drugim ljudima koji utiče na beskompromisno preispitivanje ljudske psihe govori i film „Bez dodira“ u režiji Adine Pintilie. „Reci mi kako si me voleo, da bih razumela kako se voli“ – rečenica iz filma koju poistovećujem sa rečenicom slepog čoveka koju je izgovorio na mojoj radionici za slepe: „Reci mi kako izgleda lepa žena da bih znao šta dodirujem na ovom modelu“. Žudeći za intimnošću, a i uplašeni od nje, glavni likovi ovog filma rade na tome kako bi prevazišli stare obrasce, odbrambene mehanizme i tabue – cilj im je da postanu slobodni. Film „Bez dodira“ ispituje kako možemo pronaći intimnost na neočekivane načine. Ovaj film spominjem jer dodir nije nužno posrednik prenosa emocije, koju u ovom slučaju poistovećujem sa intimnošću, ali je od presudnog značaja kod slepih i slabovidih. Dodir je kod slepih i slabovidih vid istraživanja psihe i ključni element eksperimenta vizuelnim jezikom i emocijama.
Foto: Kulturni centar Novog Sada
Kako izgleda i koliko je zapravo teška reinterpretacija klasične u digitalnu umetnost?
– Kad izađete iz nekog okvira, nemate jasne kordinate. Sa time se suočavam u ovom radu i istraživanju, tragam za kordinatama koje u ovom radu prikazujem kao reinterpretaciju klasične umetnosti u digitalnu umetnost. Okvir unutar kojeg sam se kretala sadrži dva pojma – klasično i digitalno. Pod pojmom klasično podrazumevam vremenski period koji obuhvata period u savremenom slikarstvu od 1918. godine do danas, a pod pojmom digitalno podrazumevam umetnost koja spaja savremene stvaralačke prakse, humanističke teorije i razumevanje računarskih tehnologija.
Na osnovu čega birate materijale i u čemu nalazite inspiraciju kada je reč o slikama koje su nastale kombinovanom tehnikom?
– Materijale koje koristim u slikama biram putem simbola, odnosno na osnovu priče kojom se bavim. Pronalazim simbole koje vizualizujem uz pomoć simbola u vidu materijala. Tako je, na primer, kora breze koja je dominantan prirodni materijal u mom radu, simbol sa jedne strane mladosti i nevinosti, a sa druge strane ogoljenosti, otuđenosti i samoće. Ne stavljajući na prvi pogled kritiku globalnog umrežavanja. Rad jeste kritika društva u kontekstu globalne otuđenosti i u kontekstu uništavanja odnosno nemarnog odnosa prema prirodi i staništu čoveka.
Samoća je veliki motiv u vašem stvaralaštvu. Koliko je prirodno biti usamljen i na koji način je moguće pronaći sebe u sveopštoj samoći?
– Završena je priča o kulturi statičnih slika koja je u pređašnjoj kulturi imala značajnu ulogu. Kulturu koju smo definisali kao sklonost prirodnog rasta, dijalektički odnos između umetnutoga i prirodnoga, ono što mi činimo svetu i svet nama. Umesto reči „priroda“ danas koristimo reči: mreža, internet, nove tehnologije, platforme, 3D print... Ako dođe do promene konteksta i on se umreži, onda gubimo čvrstu granicu, gubimo i stabilnost kretanja. Izmeštamo se pojavom interneta i piksela. Pikseli po kojima se krećemo nisu sigurni. Dolazi do prebacivanja diskursa iz jednog u drugi sistem značenja. Prebacivanje koje nam postavlja pitanje: „Šta se dešava?“; događaj kao suština oko koje se vrtimo u 21. veku je okosnica. Nemogućnost sagledavanja realnog događaja nas dovodi do promenjenog stanja svesti i određene vrste „mentalnih bolesti“, gde se javlja pojačano stanje patnje usled neznanja koja ih prouzrokuju, a pokolenja pate od mentalnih bolesti kao što su gubitak pažnje, gubitak vrednosti, otuđenosti, depresije i suicidnih misli koje su sve prisutnije. Mišljenja sam da je ova inflacija slika dovela do još veće usamljenosti.
Da li mislite da umetnost ima moć da spaja ljude i oslobodi ih stege usamljenosti?
– Kao subjekat i vizuelna umetnica upijam umno i fizički nakon čega procesuiram i izbacujem u fizički svet u vidu slike, nakon čega ta slika, opet, pod velikim uticajem recidiva prošlosti koja se nalazi na raskrsnici radikalne demokratije i misticizma, sazreva u meni kao u subjektu i umetniku. Spomenuta slika je, pod snažnim uticajem smeše svega i svačega, opet prebačena u virtuelni svet, u nestabilni svet piksela gde je započela nov život aproprijacijom i gde je osvanula kao svojevrstan modifikovan i varijabilan artefakt u fizičkom svetu koji je sada predmet događaja drugog nivoa, a to je nivo dodira slepih i slabovidih i njihova interpretacija prvog nivoa događaja čija sam ja spona kao subjekat i umetnik.
Koji su vam planovi za budućnost i kada možemo očekivati novu izložbu?
– Kao što je svima već poznato svi planovi su nam se malo „pomutili“. Posao kojim se ja bavim se teže obavlja putem Zoom-a i sličnih platformi. Značajnije izložbe koje bih spomenula su dve u Rusiji gde ću predstaviti svoj rad „Ritualne inkluzije“, i jedva čekam kritike. U planu je i jedna veća izložba u Liverpulu. Takođe bih spomenula i izložbu u Legatu Petra Lubarde, i to bi bila i prva autorska izložba u njegovom legatu, a izložba je planirana za njegov rođendan, 27. jula 2022. godine.
Nema komentara