Srpska reprezentativka Sanja Cvrkota osvojila je zlatnu medalju na Prvenstvu Srbije održanom proteklog vikenda u novobeogradskoj hali sportova. Iako je pre dve nedelje osvojila dve bronzane medalje na Svetskom kupu u Laškom u Sloveniji, mlada karatistkinja je i dalje željna novih pobeda.
Sanja Cvrkota je članica Karate kluba „Zadrugar” iz Lazareva, sela nadomak Zrenjanina. Ova dvadesettrogodišnjakinja već 15 godina trenira karate i kaže da je okruženje u kojem je odrasla najviše uticalo na nju i njen izbor sporta. Davne 1999. godine nije bilo mnogo različitih sportova koji bi se trenirali u Lazarevu, samo fudbal i karate. Roditelji nisu bili u mogućnosti da je odvode i dovode svaki dan u Zrenjanin na plivanje, odbojku ili neki drugi sport. Za karate se opredelila pošto je većina dece iz njene ulice krenula na treninge, a potom je i ona krenula sa njima. Odmah joj se dopalo i bilo joj je veoma zanimljivo, jer je, kako kaže, kao dete bila puna enegrije i više je volela da igra fudbal sa dečacima, nego da oblači lutke i „pije čaj” sa njima. Od tada pa do danas niže brojne uspehe, kako na lokalnim turnirima, tako i na državnim, evropskim i svetskim prvenstvima.
Posle prošlogodišnjeg trećeg mesta, ove godine si se vratila u velikom stilu i osvojila si zlato na Državnom prvenstvu. Da li je ova medalja od posebne vrednosti za tebe?
Ovo mi je četvrti put da sam seniorski prvak države i veoma sam srećna zbog toga. Prošle godine sam imala kiks i uzela sam samo bronzu, ali sam naporno radila i drago mi je što sam se ponovo vratila na tron. Ova medalja mi je veoma značajna, jer mi pruža motivaciju i optimizam za predstojeća takmičenja, gde se, takođe, nadam dobrom uspehu.
Sredinom marta si predvodila srpsku reprezentaciju u osvajanju dve bronzane medalje na Svetskom kupu održanom u Laškom. Da li si zadovoljni svojim uspehom i uspehom reprezentacije na turniru?
Na nedavno održanim pripremama izabrana sam za kapitena naše reprezentacije i to je u meni probudilo veliku želju da se iz Slovenije ne vratim ni ja, a ni reprezentacija bez medalje. Ovoga puta smo imale podmlađenu ekipu na takmičenju, jer su neke od seniorki odlučile da se povuku, što je bila dodatna odgovornost, kako naših trenera, tako i mene, da ih ohrabrimo i dobro pripremimo za turnir. Takmičenje je bilo veoma složeno. Prvi dan sam se takmičila u pojedinačnoj konkurenciji, a drugi dan u ekipnoj. Pojedinačno sam imala šest mečeva, bila je puna kategorija. Nažalost, tu se nisam domogla zlata, ali medalja je ipak medalja. Drugi dan smo se takmičile ekipno i došle do bronze. Na kraju, da sve sumiram, zadovoljna sam uspehom, ali se tu nećemo zaustaviti, nego ćemo se truditi da na sledećem takmičenju budemo još bolje.
Na Dan državnosti si kao počasni gost bili na prijemu kod predsednika Tomislava Nikolića. Koliko ti znači što si se kao mlada zaslužna sportistkinja našla u društvu uglednih zvanica?
Bila mi je velika čast i mnogo mi je značilo kada sam dobila poziv, upravo zbog toga što sam još uvek mlada sportistkinja. Takva se prilika retko dobija i bila sam oduševljena što je baš meni bila pružena. Drago mi je, jer ko zna da li ću ikada ponovo imati takvu priliku, ali i zbog toga što karate nije toliko popularan kao ostali sportovi u Srbiji.
Koji je razlog tome što karate nije propraćen na način na koji bi trebalo u našoj zemlji?
Mislim da je u našoj zemlji pažnja medija i društva više usredsređena na kolektivne sportove i tenis, jer su ti sportovi imali više uspeha u prošlosti, publika je više zainteresovana za njih i sami po sebi su atraktivni za praćenje. Ne kažem da karate nije atraktivan, pošto jeste i zaista je masovan sport koliko god se to činilo čudnim. Tekvondo, koji je tek sad postao popularan zbog uspeha koje je napravila Milica Mandić, ima oko 70 do 80 klubova u celoj Srbiji, dok karate samo u Vojvodini imamo oko 200 klubova. Međutim, trenutno je takvo stanje u Srbiji da karate nije toliko popularan, dok u okolnim zemljama to već nije slučaj. U Hrvatskoj, Crnoj Gori, pa i Makedoniji karate je priznatiji nego kod nas. Možda je to zato što imamo odličnog Novaka Đokovića, dobre rukometaše, odbojkaše, košarkaše, a možda i zato što nam je potrebna „zvezda” da bi se neki sport popularizovao, kao što je to Milica učinila sa tekvondom ili Novak sa tenisom. Bilo je u planu da karate 2020. godine postane olimpijski sport, ali pošto od toga nema ništa, nadam se da će u budućnosti postati olimpijski. Mi predstavljamo Srbiju po raznim takmičenjima u svetu, mučimo se kao i svi sportisti, treniramo i posvećujemo se tome i zaslužujemo da učestvujemo na Olimpijadi.
Sa katama si započela svoju karijeru, ali si ubrzo prešla na borbe. Šta je uticalo na to da promeniš kategoriju?
Istina je da sam počela sa katama, ali sam prešla na borbe, kao i većina dece, jer naš klub nema odgovarajućeg trenera za kate. Moj trener je trener za borbe kao i pomoćni trener, tako da katama mogu da se bave samo početnici. Posle, kad dođe do prelaska u juniore, mlađe seniore i seniore, tada je potreban stručan trener, a naš klub ga nema. To je jedan od razloga, a drugi razlog je to što i danas, kad gledam kate i borbe, ja bih se opet opredelila za borbe. Poštujem i kate i kataše, ali se u borbama više pronalazim i interesantnije su mi od kata.
Trener Miloš Erić te je naučio prvim karate potezima i sa njim radiš i danas. Kakva je vaša saradnja i da li ti ponekad popusti s obzirom na to da se retko kad vratiš bez medalje sa takmičenja?
Kod trenera nema popuštanja. Oduvek je bio posvećen poslu u najvećoj meri. Sećam se, kada sam tek počela da treniram, kod njega nije bio rođendana, svadbi, izlazaka, gotovo ničega što bi moglo da opravda nedolazak na trening. Ako je neko bolestan, može da izostane samo ako ima temperaturu i ne može da ustane iz kreveta. Međutim, ako je povreda u pitanju ili nešto slično tome, morao si da dođeš na trening i gledaš. On jeste ozbiljan i strog, ali da nije bio takav, sigurna sam da ne bih postigla to što jesam. Da je bio popustljiv, verovatno bi me mrzelo da dolazim na treninge, pa bih izostajala, a to nije dobro ni za jedan sport, pogotovo ako se njime baviš profesionalno. Koliko god da sam bila talenat, ipak je rad i posvećenost treninzima bila presudna za uspeh i zato sam mu zahvalna.
Čeka te veoma naporna godina. Najpre turnir „Bosfor kup” u Istanbulu, potom „Zlatni pojas Čačka” u istoimenom gradu i Evropsko prvenstvo u Finskoj. Kako postižeš da sve obaveze uskladiš istovremeno i sa fakultetom?
Kada bih rekla da mi je lako, slagala bih. Mnogo je teško uskladiti državni fakultet i pored toga se profesionalno baviti bilo kojim sportom. Dokaz za to je što većina sportista pohađa privatne fakultete, ne zato što nisu dovoljno pametni za državne, nego zato što ne mogu da ispune sve obaveze prema fakultetu i da pored toga treniraju i odlaze na takmičenja. Moja „tajna” je u kombinovanju. Na primer, tokom januara i februara nemam nijedno takmičenje, samim tim i ne treniram mnogo, i ta dva roka koristim da ispolažem sve ispite. Najviše treniram preko leta, kada nemam mnogo obaveza na fakultetu i tada radim fizičku pripremu, pa sam večito u sali ili u teretani. Naravno da imam periode kada dođe do preklapanja, recimo baš sad, kada mi je aprilski rok, a istovremeno moram da se pripremam za Evropsko prvenstvo, koje je početkom maja. Trudim se koliko god mogu da stignem sve, konsultujem se sa kolegama, sa profesorima i pokušavam da nađem dobro rešenje.
Da li profesori imaju razumevanja za tvoje obaveze ili ipak smatraju da bi to bilo nepravedno prema ostalim studentima?
Većina profesora zaista ima razumevanja i kad god sam ih zamolila da polažem ispit pre ili nakon dogovorenog ternima zbog takmičenja, izašli su mi u susret. Bilo je i onih koji su se bunili jer sam često izostajala sa predavanja, ali sam na kraju sve uspela da nadoknadim. Nikada nisam išla na to da imam što veći prosek, već da dam sve ispite u roku, ali sam zadovoljna svojim prosekom, jer imati 8,60 na državnom fakultetu nije zanemarljivo.
Studiraš srpski jezik i lingvistiku na Filozofskom fakultetu. Da li to znači da u budućnosti želiš da se posvetiš akademskom radu ili ipak želiš da ostaneš u sportu?
Kada je došlo vreme da izaberem fakultet, prvo sam želela da upišem DIF. Onda sam razmislila i shvatila da želim da razdvojim te dve strane mog života, da želim da studiram nešto što nema veze sa sportom. Tako sam se odlučila za srpsku gramatiku, koju sam zavolela još u osnovnoj školi i želela bih jednog dana da budem profesor. Naravno, kad završim ovaj fakultet, uvek mogu da upišem trenersku školu, koja traje dve do tri godine, mogu da polažem i za sudiju, i da ostanem u sportu, ali me više privlači rad sa decom. Oduvek sam volela decu i uživala u radu sa njima. Možda mi je pomalo žao što nisam upisala za vaspitača, ali mislim da će i ovo ispasti dobro. U svakom slučaju, imam mnogo ambicija, ni sama nisam sigurna kako će se sve to završiti, jedino što je sigurno je da ću se truditi da do oktobra položim sve ispite i da upišem master.
Nema komentara