Nenad Santrač: Ili si mangup sa ulice ili mangup-džentlmen

Nenad Santrač je 25-godišnji dvostruki prvak Srbije u greplingu, „hvatačkim“ borilačkim veštinama koje se izvode na parteru. Nenad je pod zastavom Srbije učestvovao i na Evropskom prvenstvu gde je osvojio zavidno peto mesto u kategoriji iznad 100 kilograma, iako je njegova kategorija do 100 kilograma. 

Ovog mladog momka iz Čelareva, malog mesta pored Novog Sada, izdvaja i to što istovremeno završava studije elektrotehnike i time ruši uvrežene sterotipe o ovakvom sportu kao siledžijskom, pa samim tim i sportistima kao „nasilnicima sa niskim stepenom inteligencije“. Nenad je ljubičasti pojas u luta livre veštini, a namerava i da se oproba u MMA (Mixed martial arts).

Gde ste i kada počeli da trenirate borilačke veštine? 

Nikad nisam imao direktnog kontakta sa njima. Uvek sam znao, iz opšte kulture, šta je boks, ko je Muhamed Ali, ko je Tajson, ko je Holifild, ali sam voleo kao klinac da gledam kečere. Onda sam na internetu pročitao da se jedan veliki, poznati kečer, Brok Lesner, upustio u borbe MMA, u borbe u kavezu. I kada sam odgledao meč između Lesnera i Frenk Mira, koji je imao i crni pojas iz brazilske džiu džice, odmah sam na internetu pronašao „Family Fight Team“, klub u Novom Sadu i tri dana nakon toga sam krenuo da treniram kod profesora Dade i Bojana Mihajlovića i tako je krenula cela ta moja ljubav prema borilačkim sportovima. Počeo sam čisto kao rekreativac. Nakon malo manje od godinu dana treniranja izašao sam i na prvo takmičenje, na „Otvoreno prvenstvo Subotice“ i tu sam osvojio zlato u svojoj kategoriji do 99 kilograma u početnicima i tako je počela takmičarska karijera koja traje već četiri godine.

Kakvo je Vaše mišljenje o borilačkoj sceni u Srbiji?

Generalno mislim da u Srbiji imamo jako puno talenata za sve borilačke sportove. Imao sam priliku da upoznam dobre boksere, dobre džudiste koji su uspešni ne samo na planu sporta. Da ne pričam o uspesima mog kluba, trenera, jer generalno na koje god takmičenje da odemo tu se nešto osvoji. Dešava se da pokupimo sve medalje,manje više, i uglavnom pokupimo sva zlata. I u Beogradu ima dobrih boraca. A što se tiče samog MMA, generalno mislim da naš klub daje najviše dobrih boraca.  Baš prošle godine u ovo vreme naš klub je organizovao dve priredbe „Serbian Battle Championship“, gde su borci našeg kluba u svim borbama pobedili.

Koja Vam je omiljena disciplina?

Luta livre. Ne mogu da opišem koliko volim taj sport i koliko je to meni zanimljivo. Generalno, sport kao sport je jako otvoren i možeš puno da napreduješ, da neke tehnike, kako mi to u žargonu kažemo, sami „provalimo“ kako da ih „upakujemo“, da ih modifikujemo. A amaterski sam počeo da se bavim i MMA i trebalo je da imam meč, ali sam se povredio, nažalost.

Sredinom prošle godine Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu tražio je zabranu MMA, a i mnogi kritičari ga nazivaju „ljudskom borbom petlova“. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

Moje lično mišljenje jeste da su kod nas ljudi malo po tom pitanju zatucani. Mislim da je tu od strane novinara dignuta malo hajka o celoj toj priči zato što uopšte nije tražena zabrana sporta, nego su tražili da budu određena pravila i svi koji su iole upoznati sa MMA kao sportom znaju da je to neophodno, i to je sasvim uredu. Ako ima pravila, samim tim se eliminiše opasnost od povreda. Statistički je to dokazano, u MMA gde su sankcionisana pravila, gde su postojale i sudije u ringu i bodovne sudije sa strane, i gde su i lekari bili prisutni, nije zabeležena niti jedna smrt. Bile su samo dve smrti u mečevima koji su „na divljaka“ napravljeni, dok u boksu godišnje bude daleko više smrti u ringu. Samim tim MMA je najbezbedniji od svih borilačkih sportova.

Nedavno je javnost bila užasnuta  pričom koja je osvanula u mnogim svetskim medijima, a reč je o dečijem MMA. Šta mislite o tome?

Generalno mislim da je sasvim u redu da deca to treniraju, ali u onoj meri da nema takmičarskog nivoa, nego da deca rade boks na fokuserima, da nemaju direktne udarce. To su kao rukavice koje trener navuče, pa tako deca vežbaju udarce. Sasvim su u redu i rvanje, luta livre ili brazilski džiu džicu. Jer, većina momaka koji su zdravi u glavi, koji bilo koji borilački sport treniraju, ne primenju to na ulici, jer su baš svesni toga koliku štetu mogu da nanesu i koliko je to samim tim nezgodno. Tako da verujem da i ta deca sama po sebi stiču dobru disciplinu.

foto: luta livre meč

A kada je pravo vreme da se počne sa treninzima borilačkih veština?

Iskreno, mislim da je za decu super što ranije, možda čak i u osnovnoj školi, neki peti, šesti razred, kada se već počnu „lomiti koplja“ da li ćeš biti mangup na ulici ili mangup-džentlmen. Mislim da je tada pravo vreme da se krene, da se stekne neka zdrava navika. Ne samo sa borilačkim, nego sa bilo kojim sportom. A mislim da konkretno borilački sportovi najbolje grade čovekov karakter.

Šta Vas najviše motiviše?

Najviše me motiviše  baš ta ljubav prema sportu i ta razmena pozitivne energije. Tu nema zle krvi kada mi sparingujemo, kao bukvalno pitanje šaha, ko će koga da nadmudri. Ali i ako te neko nadmudri, onda ti posle sparinga pokazuje šta je to uradio. Sve u svemu, jako dobra sredina za druženje, jako zdrava.

Vi ujedno trenirate i završavate elektrotehniku. Koliko je aspekt obrazovanja bitan za razvoj ličnosti jednog sportiste?

Izuzetno je bitno. Evo sad ljudi koji generalno posmatraju ovaj sport s pogrešne strane, da je to „borba petlova“ i krvnička borba, stvoriće određene predrasude da su to borci kojima je nivo inteligencije nizak, da nisu baš ljudi koji briljiraju na naučnom polju. Primera ima sa svih strana. Moji treneri, pa braća Luka i Relja Trezorski završili su elektrotehniku. U Americi dosta primera ima gde su MMA borci profesori matematike i slično. Sport kao sport ima izuzetno komplikovane tehnike. Naravno, ne možeš ti direktno primeniti Pitagorinu teoremu, ali generalno ako su moždane sinapse dobro razvijene mnogo brže reaguješ i mnogo si kreativniji. Kažem, samo u grčko-rimskom stilu ima više od 650 tehnika, pa kad se tu doda slobodan stil, pa džudo bacanja to je već nekoliko hiljada tehnika. To se sve može kombinovati.

Kako uspevate da izbalansirate obaveze na fakultetu i da istovremeno ostvarujete vrhunske rezultate?

Dobro, ja sam takav tip studenta koji na fakultet ne ide skoro nikad. Nabavim potrebnu literaturu  i učim sam. I kada god neko takmičenje ne  shvatim kao obavezu dobro sam prolazio.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Generalno, planirao sam čisto da se oprobam u MMA, jer on iziskuje dosta energije, ali bih voleo da što duže ostanem u luta livre, da što više naučim.  Voleo bih i da osvojim taj crni pojas mada pojas kao pojas ne predstavlja ništa. Što bi jedan poznati brazilski džiu džicu i MMA borac, Renzo Grejsi rekao: „ Pojas pokriva samo dva inča stražnjice, na tebi je da pokriješ ostalo“. Crni pojas nije krajnji cilj, to bi bila samo kruna nekog znanja. Međutim, iskreno sebe najviše vidim kao trenera koji isto tako deli svoje znanje.