Ervin Katona ili, kako ga neki zovu, Div iz Subotice - čovek je koji je ostvario veliki uspeh u sportu kojim se trenutno bavi i slovi za najjačeg čoveka ne samo u Srbiji, već i u čitavoj Jugoistočnoj Evropi.
On je veliki sportista i jedan od najuspešnijih predstavnika Srbije u strongmenskim takmičenjima. Višestruki je pobednik pojedinačnih takmičenja Lige strongmenskih šampiona, kao i osvajač istoimenog takmičenja u ukupnom poretku 2011. godine.
Koliko dugo se bavite ovim sportom i koje ste sve sportove trenirali?
Veoma dugo... Počeo sam da treniram kik-boks kada sam imao 14–15 godina. Tada sam upoznao druga koji je je bio godinu dana stariji od mene, a uz kik-boks je još i išao u teretanu, pa sam tako i ja sa njim počeo da treniram u teretani. Tokom cele srednje škole sam trenirao pre podne u teretani, posle podne sam išao u školu, a uveče i na kik-boks. Kada sam završio srednju školu, počeo sam da radim pre podne i nisam imao više vremena da idem na dva mesta, tako da sam kik-boks napustio i posvetio se samo teretani.
Kako sepojavilo interesovanje za strongmen sport?
To se sve dogodilo slučajno. Mene je u teretani uvek interesovala snaga, voleo sam da guram velike težine, dizao sam benč, pa su me na osnovu toga nagovorili da se takmičim u benč presu i 1990. godine išao sam na svoje prvo takmičenje. Tada sam još bio junior i napravio sam juniorski rekord sa 212,5 kg. U to vreme još nisu postojale benč pres majice, svi su gurali bez njih. Sada već davne 2002. godine bila je neka promocija strongmen sporta u Expo centru u Subotici. To su, u stvari, bili sportski dani, sportovi su bili različiti, ja sam to probao i posle dve nedelje sam već učestvovao. Kada sam upao u ovaj sport ništa nisam znao o njemu, nisam ga čak ni pratio preko televizije. Kod mene se desilo to da sam počeo da učestvujem pre nego što sam se zainteresovao za ovaj sport.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom u karijeri do sada?
Imam zvaničan Ginisov rekord iz Milana, to je stvarno veliki rekord, ali to nije poput sportskog rezultata, tu je reč o jednoj disciplini. Svakako bih izdvojio i to što sam 2011. godine prvi put bio najbolji u ukupnom poretku Strongmen lige šampiona.
U tom sportu postoje različite discipline. U kojim ste se disciplinama takmičili i da li postoji neka koja vam je omiljena?
Disciplina ima zaista mnogo, više od 30–40. Na jednom takmičenju se koristi šest disciplina i različite su, zato se zove strongmen. To nije kao dizanje tegova, gde postoje dve discipline. Ovde su one različite, ima brzinskih disciplina, statičnih, samo za snagu, tehničkih disciplina... Ima onih gde je prednost kad je takmičar visok, kad je nizak, kad ima veliku težinu, kad je debeo - na primer u vučenju kamiona - a ima i situacija kada su neki tovari lagani. E, tu takmičar treba da je vitak i da je brz. Ja uglavnom volim discipline snage, volim statične discipline, ali moram reći da mi vrlo dobro idu i one brže. Uglavnom, za moj rezultat mogu da zahvalim tome što nemam loše discipline, u svima sam dosta dobar, a ni u jednoj najbolji. Postoji nekoliko disciplina gde se nalazim u samom vrhu, među najboljima, a to su uglavnom potisci. Držim čak i svetski rekord u viking presu u Savezu, u Svetskoj federaciji.
Pretpostavljam da je potrebno mnogo truda, rada i odricanja za ovakav uspeh?
Jeste, komplikovano je, zato što treba da treniramo na različite načine, uglavnom u teretani, jer tamo se najviše dobije snaga. Moj trening program je mešan - powerlifterski i dizanje tegova. To je jedan miks, a posle toga moramo da treniramo i strongmen, da dižemo betonske kugle, da nosimo kofere i slično. Dosta se trenira, treninzi su uvek teški, uvek se radi sa velikim težinama, i baš zbog toga treba mnogo da se jede i dosta da se odmara. Što se tiče odricanja, ja sam se odricao svega. Za mene je postojao samo sport i celi svoj dan živim za taj trening, za taj sport. Pre podne sam u teretani, treniram, posle podne pokušavam što više da jedem i da se odmorim, da bih sledećeg dana sve to isto tako sveže mogao da radim.
Pošto ovaj sport zahteva dobru fizičku spremu, koliko puta nedeljno trenirate i koliko ti treninzi traju?
Nedeljno imam četiri–pet treninga koji traju od dva do tri sata, sve zavisi od toga kakav je trening. Ako treniram strongmen, onda to traje tri sata, nekad čak i više od toga. Sve u svemu, dosta je naporno i zahtevno.
Koliko traje takmičarska sezona i da li se treninzi razlikuju u toku godine? Imate li neke intenzivnije periode, neke manje intenzivne?
Svake godine je sezona sve duža, a to je veoma veliki problem. Kad sam počeo, sezone su bile samo tokom leta, tj. samo četiri–pet meseci. Sad sezona počinje već u aprilu, čak i u martu, i sad ćemo završetak imati tek u novembru. To je stvarno dug period. U decembru pokušavam da se odmorim, da treniram sa malim težinama, jer krajem godine imam velike bolove u kolenima, zglobovima i u laktovima. Godišnje idem na 15 do18 takmičenja. Pripreme počinju u januaru i traju do prvog takmičenja. Kad počne sezona dešava se da skoro svake nedelje imamo takmičenje i tada se uglavnom strongmen skoro uopšte i ne trenira, pa čak ni u teretani, i tada samo pokušavam da održavam onu formu koju sam u pripremnom periodu stekao. Uglavnom, tako to izgleda.
Šta biste preporučili mladim sportistima koji žele da se bave ovim sportom?
Rekao bih im samo da se do slave ne dolazi preko noći i da ovaj sport zahteva mnogo rada, truda i pre svega odricanja, na koje malo ko može da se navikne. Naravno, kao i u svakom sportu, i u ovom je volja veoma važna, jer samo uz snažnu želju i volju mogu doći i dobri rezultati. Moram reći da je ovo izuzetno rizičan sport jer, ako se ne držite nekih pravila, često može doći do povreda. Međutim, ovo je u isto vreme vrlo lep sport, u kojem se mogu upoznati mnogi ljudi i steći mnoga prijateljstva, što mislim da je vrlo važno.
Nema komentara