Večita Don Kihotovska borba studenata sportista sa fakultetom izgleda da nikada neće dobiti svoj završetak. Dositej Todorovski, student Pravnog fakulteta u Novom Sadu, najbolje rangirani bokser za Olimpijadu u kategoriji do 56 kilograma već četvrtu godinu vodi „borbu sa sistemom” i usklađivanjem fakulteta i boksa.
Foto: privatna arhiva
Osvajajući razna takmičenja doneo je bokserskoj slici lepši ton, poslao je lepu reč za svoju zemlju na drugačiji način od uobičajenog.
Ove godine postali ste apsolvent Pravnog fakulteta. Kako uspevate da uskladite sportsku karijeru sa fakultetom?
Dnevno provodim oko pet sati na treningu, uključujem i zagrevanje i higijenu posle, ostaje mi nekoliko sati da spavam, a još manje da učim. Na putu za trening, u svlačionici, uzmem da učim neki svoj podsetnik, kad god imam priliku. Moj prosek je 9, ali nisam uspeo da dobijem mesto na budžetu prethodne godine zbog obaveza koje mi sport donosi i zbog situacije da mi fakultet nije izašao u susret. Iako sam izborio budžet posle, ukupno sam propustio 7 ispitnih rokova, a u proseku ima 6 ispitnih rokova po godini. Što bi značilo da sam celu godinu propustio ako tako posmatramo. Sa rezultatima nekih ispita nisam bio zadovoljan, jer dešava se da na primer imam ispit u četvrtak, a putujem u petak i ja sam tad prosto dehidriran, osećam se loše, odem kod profesora objasnim mu da moram da treniram, oni meni kažu „nažalost morao si ranije doći ili odabrati drugi termin ili moraš da platiš 3500 dinara”.
Studentima se uglavnom dopuštaju molbe ili profesori izlaze u susret kada shvataju da je to potrebno. Kako sistem fukcioniše u vašem slučaju?
Fakultet je mnogo formalan, ne znam da li to dolazi od manipulacije sistema, ali sistem koji je ustanovljen na pravnom fakultetu je da morate da platite određenu svotu novca da se prebacite u drugi dan. Molba košta toliko i toliko, ne postoji molba dobre volje. Kod najtežeg profesora mi se desilo da moram da donesem potvrdu predsednika kluba da kao takmičar kluba i predstavnik Srbije mogu da pomeram termin. Postoji taj problem: sistem ti ne da. Sistem ti ne da 48 sati pre ispita da ga odložiš.
Procedura odlaganja je vidi se koplikovana, a da li profesori imaju dodatnu averziju zbog stereotipa o boksu kao sportu?
Ja kad idem da tražim odlaganje, idem kao klošar, sa sportskom torbom jer takav stereoptip vlada. Dan ranije sparingujem da primete da sam bokser, ponesem rukavice zavezeane, tu mi je sticajem okolnosti medalja, a sve to zato što ljudi imaju averziju prema sportu, umesto da smanje tu diskriminaciju prema njemu. Tada ne bi bilo te averzije. Ruga nam se ceo sistem, da neko prođe ovde rekao bi „vidi kako si obučen i ti si mi neki bokser”. To je mentalitet koji nas dovodi u situaciju da moram biti kratko ošišan. Ovaj sport je u očima laika nasilan. Oni ne vide tu umeće, ja vidim u bokserskom meču odbranu, poštovanje. Moramo da se upoznajemo, a ne da pravimo jaz.
Foto: privatna arhiva
Predstavljali ste svoj Univerzitet. Da li je to donelo neke olakšice?
Išao sam na svetsko studentsko prvenstvo, Univerzitetski savez Srbije je meni isplatio kartu i smeštaj, mom treneru i sekundantu ne. Te pare smo morali da platimo iz svog džepa. Predstavljam studente Srbije. Ceo svet je čuo za naše sportiste, a fakultet je rekao „ti možeš da ideš, možemo da ti lupimo pečat, ali nama treba potvrda iz suda da prevede taj doktument”, da se prevede da sam student, sudski veštak da stavi pečat da sam student i da prevede na ruski ili engleski. Na šalteru sam naišao na to da nisu hteli da mi lupe pečeat koji je tada koštao hiljadu dinara. Nekad i postoji dobra volja pojedinca. Ne postoji sistematizovana dobra volja, već u ljudima koji žele da ti pomognu. Sistem je problem nisu ljudi.
U današnje vreme nema svako da izvdoji novac i za studiranje i za obaveze. Do kakve situacije to dovodi sportiste?
Došli smo do toga da može da studira samo onaj ko dolazi iz neke prosečne, dobrostojeće porodice. I kad hoćemo da imamo zdravu naciju, ne da nam se. Mnogo je gojaznih ljudi koji će biti loša radna snaga koja neće doneti produktivnost ovoj zemlji. Fakultet je netolerantan i hoće samo da izvuče pare. Sportisti treba da predstavljaju taj fakultet, a fakultet da bude ponosan na njih. Mnogi nemaju toliko novca da plate i onda odustaju od ispita.
Kada bi vi morali da se opredelite i da birate između sporta i advokatske karijere za šta biste se odlučili?
Kad sam bio prva godina, došao sam na fakultet i organizovao sam proteste i osetio odgovornost, potrebu da učinim nešto za nekoga. Bavim se ovim sportom pa to povlači da se ja ne bojim da kažem nešto. Ja jesam mali, ali ne znači da ne mogu glasno da pričam. Kandidovao sam se za predsednika parlamenta i tako sam odredio šta bih voleo da budem. Međutim video sam da se tu unosi politika. Politika me ne zanima, mene zanima studentska misao. Ja sam budući akademski građanin imam potrebu da kažem nekom „E to ne treba, to nije dobro”. Sebe vidim u nekoj vrsti angažovanja, u nekom javnom sektoru ili kako god. U boksu bih želeo da ostanem, ali ne u takmičarskom duhu. dnevno dobijem šest udaraca u glavu. To su neke mikrotraume koje se gomilaju. Sledeće godine je Evropsko prvenstvo, to će biti moja poslednja šansa da osvojim nešto za Srbiju. Vuče me želja, voleo bih, ali želeo bih i da ostanem zdrav.
Kakav je današnji bokserski sistem i kako biste ga promenili?
U bokserskom svetu bih voleo da promenimo to da deca koja dolaze moraju da gledaju na boks kao na plemenitu veštinu. A to se ne može kada oni koji dođu na boks zato što im se sviđa dobiju neke smrdljive rukavice od kojih ne možete oprati ruke koliko smrde, jer je to nosilo deset generacije pre, nije higijenski, treneri su nestručni bez obzira na uspehe, nisu dobri pedagozi, teraju te da se tučeš. Neko ko ne zna ne treba da dobije batine. On će kroz male batine učiti, to sam prošao pa bih voleo to da sprečim.
Nema komentara