Stefan Starčević glumac je Pozorišta Promena i student Akademije umetnosti u Novom Sadu. Igra u predstavi „Prijemni ispit“ koja je nastala kao autorski projekat, zatim u predstavi „Jednočinke“ Antona Pavlovića Čehova i „Na dnu“ Maksima Gorkog. Profesionalno je angažovan u predstavi „Kosa", u režiji Pitera Telihaja, u Pozorištu mladih.
Foto: Stefan Starčević
U razgovoru za Univerzitetski odjek Stefan govori o uticaju pandemije na Pozorište Promena, njegove članove i festivale.
– Videli smo kako je pandemija uticala na ostala, ne samo pozorišta, već i na sva kulturna dešavanja u gradu. Nije ni u Promeni bilo nešto drugačije. Pozorište je nastalo kao udruženje studenata dramskog departmana kako bi studenti koji rade ispite mogli iste te ispite da igraju na redovnom repertoaru. Pozorište Promena je pozorište mladih ljudi i studenata koji nemaju previše iskustva, ali imaju veliki entuzijazam. Mi posmatramo pozorište kao mesto gde se studenti mogu oprobavati i pokušavati nešto za šta „neće biti kažnjeni“, gde mogu da stvore svoje pozorište, svoj repertoar, svoje predstave i dobijaju svoju publiku. Pozorište Promena je usko vezano za akademiju, kako sami studenti tako i prostor, i funkcioniše samo unutar Akademije, osim par predstava. Kada je Akademija zatvorena i rad pozorišta je bio ograničen, a pored toga, naše sale su male i primaju malo ljudi. Mi nemamo taj luksuz da imamo salu od 300, 350, 400, 700 mesta. Prosto, korona je pogodila pozorište u takvom smislu da nemamo kapacitet sala da održavamo predstave.
Glumačku postavu čine studenti. Kako je ova situacija uticala na vaš glumački razvoj?
– Uticala je tako što smo morali da pređemo na drugačija sredstva komunikacije. Prešli smo na onlajn nastavu i to je, naravno, otvorilo neke nove svetove, neke nove opcije, nova sredstva. Uzela je i dosta toga – taj živi kontakt, komunikaciju, to da vidiš živog čoveka ispred sebe, i mislim da je to veliki hendikep i da smo dosta toga izgubili ovom pandemijom. Dovijali smo se na razne načine, ko je kako znao i umeo, morali smo da pređemo na druge medije i morali smo da se naviknemo na rad od kuće. Ali naš život je nastavio dalje i naš rad nije smeo da se zaustavi.
Šta čini Promenu drugačijom od ostalih pozorišta?
– Osnovna razlika je što naše pozorište čine studenti i isključivo studenti koji još nisu zagazili u profesionalne vode, barem do kraja, i koji su još mladi, ambiciozni, drže tu vatru i neguju je. Naše pozorište čini taj neki mladalački entuzijazam i mladalačko neiskustvo, naivnost i iskrenost. Svake godine uđe deset novih glumaca, četiri reditelja, četiri dramaturga. Sa svih departmana svake godine ulazi nova i sveža krv, nove ideje, novi talenti i novi mladi ljudi – to je neka razlika.
Snalaženje je jedna od ključnih reči za ovu godinu. Kakve ste vi promene uveli kako biste nastavili da pripremate delo?
– Najveća promena je gluma pred kamerom svog telefona ili laptopa, sama promena sredstava i načina komunikacije. Tražili smo druga sredstva kako da tu misao, taj sadržaj i materijal prenesemo na gledaoce, a da to nije uživo. To je nekako suštinska promena, i naći te neke kanale i puteve kojima ta misao putuje do publike.
Kako pozorište trenutno funkcioniše? Da li ste uspeli da realizujete dodatna dešavanja ili ste ih ipak otkazali?
– Možemo da se pohvalimo da smo u karantinu uspeli da organizujemo festival koji se zove „Piknik Promene“, i veliko nam je zadovoljstvo što smo upeli da ga održimo. Sastajali smo se i razmišljali da li da se festival održi ili ne, ali shvatili smo da je „Piknik“ neka hrabrost pozorišta Promene, hrabrost njenih glumaca, hrabrost studenata da mogu da održe jedan takav festival i stvarno smo uspeli to da izvedemo. Dolazile su predstave iz Banjaluke, sa FDU-a, trebalo je predstava iz Sarajeva, ali nisu uspeli, i učestvovala je jedna predstava sa Akademije. Ceo festival je izmešten sa Akademije u kulturnu stanicu Eđšeg. Jedan od problema je bio što smo zvali predstave iz regiona i zbog cele situacije dolazilo je do otkazivanja. Mislim da su čak i na dan festivala pooštrene mere za javna okupljanja, dolazila je komunalna policija kako bi se mere ispoštovale. Ceo taj period, bar na početku, bio je u energiji šta će se desiti sa festivalom, ali na kraju smo uspeli. Mi smo se bazirali na predstave iz regiona, što ne mora da znači da u narednim godinama neće biti slučaj da se festival proširi sa predstava iz regiona na internacionalni nivo. Trenutno je pozorište zatvoreno sve dok je i Akademija zatvorena, ali mi nastavljamo sa našim radom i pripremom da se, čim se prilika ukaže, vratimo zajedno sa Akademijom.
Šta je obeležilo 2020. godinu i šta možemo da očekujemo u narednoj?
– Promena može da se pohvali time da je uspela da u ovakvom vremenu održi dva festivala, „Piknik Promena“ i „Nedelja Promene“. Za narednu godinu nas očekuje taj februar i rođendan Promene, zajedno sa „Nedeljom Promene“, koja stvarno svake godine bude još organizovanija, koncentrisanija, fokusiranija, bogatija, i svake godine se oseća kako se ta priča širi.
Kako bi komentarisao položaj kulture u našem društvu?
– Nisam siguran kako bih odgovorio na ovo pitanje. Promena kroz predstave ljude koje dolaze menja i svojim sadržajem, materijalima i energijom mladih uspeva da utiče na ljude i na kulturu. Kada je u pitanju koliko je zastupljena u našim životima i u ovoj zemlji, ja bih rekao da u Novom Sadu ima svakako malo pozorišta po broju stanovnika i mislim da nam fali novih pozorišta, nove energije. Mislim da će ti ljudi koji se nalaze u ovoj „Novoj Promeni“, koji su izašli kao đaci Promene i Akademije umetnosti, vremenom da stvaraju nova pozorišta, nove scene na kojima će taj pozorišni život procvetati, te da će vremenom ta situacija postati bolja.
Nema komentara