Trombonista i frontmen benda Irie FM, Vukašin Marković, pred sutrašnji nastup u novosadskom Radio Cafe-u najavljuje drugi studijski album „Putevi“, govori o potrebi stvaranja i zašto mu je muzika bliža srcu od grafičkog dizajna kojim se profesionalno bavi.
Photo: Braca Nadeždić
Svoj umetnički dar Vukašin Marković počeo je ispoljavati još kao dečak u svetu glume, ali su ga interesovanja, ipak, okrenula ka grafičkom dizajnu. Muzički izraz počeo je da profiliše kroz rege zvuk u bendu Eyesburn, a potom i da ga razvija u svom manirizmu sa sadašnjim sastavom Irie FM.
Bend je poneo priznanje najboljeg rege benda na „Evropskom rege takmičenju“ 2012. godine, a singlom „Kliziš“, koji je uspešno odjeknuo, najavio je udaljavanje od dotadašnjeg muzičkog izraza i krenuo u nove, kako kaže, „kreativne i socijalne avanture“. Usledili su singlovi „Putevi“ i „Ljubav što smo stvorili“, praćeni vizuelno atraktivnim i inovativnim spotovima za ovdašnje prilike.
Novi album „Putevi“ objedinjuje pomenute singlove i donosi nove numere. Video spot za pesmu „Što ti telo pulsira“, koji publika nestrpljivo iščekuje, već je najavljen za 15. decembar, za kada je zakazan i prvi veliki beogradski koncert u Domu omladine.
Sutra nastupate u Novom Sadu, da li su novosadska publika ili sam grad po nečemu posebni za tebe?
– Novi Sad je mesto gde sam puno puta svirao u okviru Exita i blizu nam je. Nekako je poput ekstenzije našeg grada, ako to možemo nazvati, da je posebno u odnosu na ostale. U suštini, ne radi se toliko o gradu koliko o pojedincima koji na kraju dođu na nastup. Uvek je bilo sjajno za sviranje i uvek smo se dobro provodili i nailazili na srdačne ljude koji su došli jer su zaista želeli da čuju i budu sa nama tad kad smo i mi tu. To je ono što je meni drago i važno, i to je do pojedinaca.
Novi album izlazi uskoro, koliko je bio naporan poduhvat? Koliko ste eksperimentisali žanrovski?
– Nije bio ne znam kakav napor, to je više zbrajanje nekog posla na jedno mesto, plus neke nove stvari. Nije, zadovoljstvo je. A sve vreme radimo ovo što radimo i dosad, shvatili smo da je rešenje tu negde između, i tome i težimo. Biće šareno, kao i do sada što je bilo.
Za sebe kažeš da si profesionalni grafički dizajner, a što se muzike tiče, amater zaljubljenik. Da li te dizajn, kroz stvaranje, dovodi do veće lične katarze, ili je to ipak muzika?
– Muzika svakako.
Je li to zato što je trenutno aktuelnija i izazovnija u tvom životu, i što tek treba da pređeš put od „amatera do profesionalca“, ili zato što je muzika, ipak, potentniji izražaj tvog kreativnog bića?
– Nemam težnju uopšte da se taj put zove put od amatera ka profesionalcu. Činjenica da profesionalizam podrazumeva neke atribute koji su jedna ispravnost u delovanju u poslu i načinu rada, apsolutno ne znači da su ti atributi vezani samo za profesionalizam. Ti atributi su vezani za bavljenje kao takvo, i samim tim, nebitno da li je nešto profesionalno ili amaterski. Tvoja privrženost i potreba za time određuje koji je nivo kvaliteta tih atributa koje primenjuješ, baveći se time o čemu pričamo, da li je to dizajn ili muzika. Muzika je definitivno nešto što mi je bliskije izražaju i emocijama i potrebi, nego dizajn. Muzika je svakako bliža srcu.
U jednom intervjuu rekao si da se mnogo toga promenilo u tvom stvaranju kada si shvatio koliko muzika može da kreira sliku. Šta si mislio pod tim?
– Slika u smislu da te bukvalno stavlja u neki ambijent, u neku atmosferu, u neki kontekst koji ima miris, koji ima doba dana, ili neku četvrtu dimenziju. Stavlja te tu gde je pesnik hteo da te stavi, da doživiš kompletan utisak. Nije samo zvuk, nije samo reč, već te stvari treba da kreiraju atmosferu koja će tebi da bude zbir te dve stvari i da učini to realističnijim, taj doživljaj intenzivnijim, kompletnijim, da ti doživiš tu neku transcendenciju u nešto što nije momenat gde ti samo slušaš muziku. Sećam se slika iz detinjstva kada mi je majka puštala neke pesme prvi put i moje senzacije na temu toga što sam prvi put čuo i faktički doživljavao. Baš zato sam uspeo da uvidim tu razliku između nečega što može da isprovocira u pravcu neke slike, i nečega što je, opet, malo dvodimenzionalnije od toga.
Uz Toma Jorka iz Radioheada, ko ti danas predstavlja inspiraciju za stvaralaštvo?
– Pa to ne ide baš tako. Slušaš ti ljude, pa pokušavaš da vidiš kako su oni razmišljali, da vidiš kako su tretirali stvari, trudiš se da to inkorporiraš na nivou kvalitetnog sistema za rad. U tom smislu slušam dosta stare i nove muzike. Od savremenika, on je baš neko koga izuzetno cenim i mislim da je jedan izuzetan primer čoveka koji zaista, na jedan strašno kvalitetan način, gori za svoju ideju. Tu je i Bon Ajver, Fader Džon Misti, Džonatan Vilson, Midnajt. Od stare muzike Evangelis, Andreas Volenvajder, mnogo volim orijent. Slušajući muziku, podiže se nivo onoga što ti radiš, ali ne direktno uslovljeno, nego diže se kvalitet svesti, nivo prisutnosti različitih informacija.
Šta ti je osnovna motivacija za stvaranje? Da li je to lepota stvaranja u momentu, validacija publike i kritike, odnosno tebi relevantnih ljudi iz branše, ili nešto sasvim drugo?
– To je potreba. Stvar je prosta, prosta na nivou kao što imaš potrebu da poljubiš nekoga, da budeš s nekim ili da pomogneš nekome. Nešto što je ljudsko, a tu ti je. Lepota stvaranja nekad nije lepa, nekad je užasno teško, užasno naporno, ne uživaš u tome. Ti se posle osvrneš pa kažeš: „Bilo je teško, ali pobedio sam.“ Ali, mnogo je to filozofije i nekog romantizovanja nečega što je na kraju dana potreba, kao što ljudi imaju potrebu za drugim ljudima. Ja uživam u tom odnosu sa muzikom i sa umetnošću, gde sam ja daleko od toga da sam osvojio to i da se osećam komforno. Da je tako, bojim se da me ne bi toliko radilo i ne bih imao toliku potrebu za tim.
Da li te motiviše svest da unosiš lepotu, novu vrednost i emociju u živote ljudi koji te slušaju?
– Naravno. Ti to kroz umetnost radiš, ali to je ljudska stvar, ljudski doživljaj i potreba. To je nešto što bi bilo dobro da se gaji na tom ljudskom nivou, jer mi imamo potrebu jedni za drugima, da budemo zajedno, da čujemo nešto od drugih, a i da mi drugima nešto kažemo. Kada neko sluša tvoju muziku, to ne znači samo da voli tvoju muziku, to znači mnogo više od toga. A, da bi se mnogo više od toga desilo, potrebno je da se ispuni X nekih, što umetničkih, što kreativnih, a što vrlo ljudskih uslova. U tom smislu, apsolutno jeste drajv, zato što je to jedno svojevrsno priznanje obavljenog posla i kvaliteta istog, a to, naravno, pored činjenice da se umetnici u velikoj meri bave stvaranjem da bi dobijali priznanje, koliko god oni tu bili ključni i njihova ljubav prema toj umetnosti koju stvaraju, opet je važan i taj drugi aspekt. To je neizostavan element i prema njemu treba imati odnos, jer umetnost podrazumeva ozbiljnu dozu odgovornosti.
Umetnost ne mora da bude lepa, ali mora da ima smisla i da ima neki smisao koji podrazumeva formu neke prokreacije, produžetka, kretanja, podsticaja. Po tom pitanju sam prilično oldskul zaista, i verujem da je bitan način kako se baviš, da li da bi stekao nešto materijalno, nematerijalno ili prosto ne razmišljaš ni o jednoj od tih stvari već nešto treće. Ljudi cene kad se ti baviš nečim iskreno i kvalitetno, kada ne daješ sebi drugu opciju nego da to što radiš, radiš najbolje što znaš. Tu se prepoznaje ta plemenita iskra ljudskosti, i umetnost je stvar koja ume jako lepo to da stavi na pijedestal i da to bude neki kvalitetan primer, a da ne bude etiketiran kao nekakav sebičan motiv, momenat, nešto što je samo u posedstvu jednog čoveka, već što od nekog momenta postane svačije.
Čini mi se da je mnogo toga u ovom trenutku aktuelno, upereno u to da te neke osnovne potrebe i nagone potpuno deklasira i obezvredi, a time će obesmisliti postojanje nas kao ljudi u društvu zato što ono mora da ima neki sistem, a mi nismo napravljeni da budemo sami, već naprotiv. U tom smislu je užasno lepo i dobro kad neko uspe nekom forom da objedini dosta ljudi, još ako su ljudi različiti, to je onda još bolje, zaista.
Nema komentara