VLADIMIR ZDRAVKOVIĆ: Na trenutnu scenu gledam sa blagim optimizmom

autor: Miloš Stojanović 131 pregleda 0

Pančevački bend By-Pass obradovao je 1. septembra svoju publiku drugim studijskim albumom, koji se zove „Pustinjom“. 

Nakon gotovo 14 godina, novim, dugoočekivanim albumom, By-Pass obogaćuje domaću alternativnu muzičku scenu, a ljubitelji muzike ovog benda, koju je teško žanrovski okarakterisati, imali su prilike da čuju tri singla sa albuma „Pustinjom“, pre nego što je izdat početkom septembra. „Nedelja“, „Ništa nije večno“ i „Pustinja“ najavile su ovo izdanje, a spot za četvrti singl „Tvrđava“ premijerno je prikazan 22. septembra.

„Pustinjom“ je sniman u studijima „Underground“ na Novom Beogradu i „3x2“ u Pančevu. Za produkciju albuma su zasluženi Marko Jovanović i Vladimir Zdravković, koji je i bubnjar benda By-Pass. Za postprodukciju je zadužen legendarni londonski studio „Abbey road“ i Geoff Pesche.

By-Pass je davne 1994. godine počeo sa radom, ali je aktivan rad sa stabilnom postavom započet tek 1997. godine. Posle prvog albuma „Psychoactive“, koji je izašao 2000. godine, pančevačka ekipa je nastupala sve do višegodišnje pauze, nakon čega su se opet aktivirali, oformili nov sastav i nastavili sa radom. Uticaji bendova kao što su Tool, Alice in chains, Soundgarden, Deftones i Type O negative samo su deo temelja na kojima se gradi muzika ovog petočlanog sastava, dok ogroman deo „građevinskog materijala“ njihovog stvaralaštva leži u mnoštvu ideja, otvorenosti i kreativnosti koju su članovi, svih ovih godina bavljenja muzikom, razvili i podigli na jedan zavidan nivo, stvorivši karakterističan zvuk i atmosferu.

Bubnjar benda i producent na novom albumu Vladimir Zdravković kaže za „Univerzitetski odjek“ da je dugogodišnja pauza između dva albuma uticala na iskustvo i zrelost članova benda, što se može čuti u muzici sa novog albuma.

„S obzirom na to da je diskografska pauza bila (pre)duga, mnogi koji nisu bili upoznati sa radom benda mislili su da smo već rekli sve što smo imali da kažemo. Istina je da smo konstantno radili na novim idejama: čak i u periodu kada nismo funkcionisali kao bend pojedinačno smo pravili zalihe, komponujući kod kuće na klavijaturama, akustarama ili kompjuteru, eksperimentišući u raznim žanrovima. Ideje su se toliko nagomilale da smo samo jedan deo njih uspeli da predstavimo na našem novom albumu. Srećom, muzika nam je takva da nema rok trajanja i ne zastareva. Kada konstantno radiš na nečemu nisi u stanju da primetiš evolutivni proces, to lakše polazi za rukom nekom ko je van tog procesa, ko može da te stvari sagleda iz daljine. Ono što je sigurno je da sa godinama i iskustvom dolazi i zrelost, a to se i čuje u novim pesmama“.

Neke od karakteristika vaše muzike jesu čvrstina i energija, ali i slojevitost i dubina koju pesme poseduju. Ritmički i melodijski kontrasti i gradacije same po sebi prave izuzetnu priču i ostavljaju snažan utisak, ali je isto tako vokal sa tekstovima, koji su na srpskom jeziku, u prvom planu. Koliko je potrebno vremena sklopiti sve kockice i napraviti skladnu muzičku, umetničku celinu, kakvu čine vaše pesme i ovaj album?

Sve zavisi. Bez obzira na to koliko je pesma kompleksna, nikada ne možeš predvideti koliko ćeš vremena potrošiti radeći na njoj. Nekad sve to ide veoma brzo, aranžmani se prirodno nadovezuju jedan na drugi i nekoliko proba kasnije pesma je završena, a nekada osetimo da nije sve leglo. U tim slučajevima, ako ne nađemo rešenja u sledećih par proba, ostavljamo pesmu da odleži i kasnije u nekom trenutku, često inspirisani nekom novom idejom koja se uklapa, vadimo tu stvar iz naftalina, sagledavamo je iz druge perspektive i poliramo je dok njome ne budemo zadovoljni. Retko nam se dešava da nam ponestane ideja, najčešće ih imamo i previše, što može takođe da odmaže u kreativnom procesu i udalji vas od cilja. Zato je u svemu tome krucijalno osetiti kada je aranžman gotov i kada staviti tačku na njegov dalji razvoj.

„Abbey road“ i Geoff Pesche! Znanje i iskustvo koje ovaj čovek poseduje u oblasti produkcije je ogromno. Pesche je radio produkciju za mnoge bendove, među kojima su Gorillaz, Kajli Minog, Majk Oldfild i Coldplay. Sada ste tu i vi. Kako je došlo do saradnje sa njim?

Kako se miksanje albuma približavalo kraju, počeli smo da razmišljamo o postprodukciji i masteringu kao sledećem koraku. Činjenica da u Srbiji ne postoji specijalizovan profesionalni mastering studio dovela je do toga da pažljivo razmotrimo opcije van zemlje. Izdvojili smo nekih sedam-osam svetski poznatih studija za tu namenu, od Slovenije pa do Amerike, kontaktirali smo sa nekima od njih i na kraju izabrali legendarni „Abbey road“. Srećom, u današnje vreme je kompletnu komunikaciju i posao moguće završiti preko interneta, što znatno smanjuje troškove. Za početak smo probno poslali dve pesme dvojici njihovih stručnjaka i na kraju odabrali Geoffa Peschea koji iza sebe ima ogromno iskustvo i nama najzanimljiviji rezime. Uz minimalne sugestije sa naše strane dobili smo proizvod na koji smo ponosni.

Čitav album oslikava muzička zrelost, smelost i kvalitet, koji u gotovo sat vremena svirke predstavljate publici. Sklop muzičkih elemenata koji ste napravili je veoma upečatljiv i jedinstven. Da li je žanrovska etiketa neophodna da bi se nešto „prodalo“ na muzičkom tržištu?

Mnogo je lakše i brže stići do publike ako si od početka žanrovski jasno definisan. Kada npr. neki pank bend prvi put svira u nekom gradu, realno je, osim njihovih fanova, očekivati i ostale pristalice panka, koji nisu upoznati sa njihovom muzikom. Dovoljno je reklamirati je kao pank svirku i imaće veću podršku. Problem kod nas je, uslovno rečeno, naša stilska širina, zbog koje nam je potrebno više vremena da stignemo do ciljne publike. Ako preslušaš dve-tri pesme sa našeg albuma, ne možeš dobiti pravu sliku o čemu se tu radi - potrebno je odvojiti vreme za ceo album. Verujem da fanovi koji nas slušaju u našem materijalu prepoznaju specifičnu atmosferu, nabijenu snažnim emocijama, koje su od samog starta benda naš potpis i koje prenosimo iz pesme u pesmu, bez obzira na to kom se muzičkom žanru ili podžanru u tom trenutku okrećemo. Na taj način su nam povezane sve pesme; nebitno je da li će nam sledeća pesma biti u metal, džez ili polka stilu, naši slušaoci će od prvog trenutka slušanja znati da je to By-Pass i to je ono što je nama bitno.

Mejnstrim muzika veoma retko zalazi u područje socijalnog i političkog, a i kada zalazi u te sfere, gleda na to veoma površno. U pesmi „Nedelja“ postoji element političkog, ali ono što preovladava u ovoj pesmi i što joj daje posebnu težinu i značenje jeste osećaj nemoći, slabosti. Sve je isto i sve će biti isto, kao što je i bilo, bez osuda na račun političara. Znači li to da motivacioni element, da ga tako nazovemo, postao izlišan/izlizan u muzici?

Nisu problem društva političari, i oni su samo ljudi. Problem je u ljudima. Oni su ti čiji ukupan broj određuje uspešnost nekog političara. Masa će bez obzira na vekove prividnog napretka uvek biti zavisna i podređena vođama. Možemo imati iz godine u godinu sve veće mobilne telefone i sve brži internet, ali poražavajuća je činjenica da suštinskog napretka čovekove svesti nema, niti je ikada bilo. Nekada smo bili australopitekusi, danas smo australopitekusi sa kravatama i u odelima. A svi znamo da odelo ne čini čoveka. Kako god, ja uglavnom pišem višeznačnu poeziju i veoma retko sam direktan kao u ovoj pesmi. Lično ne volim kad tekstopisci u pesmama pokušavaju da ljudima sole pamet, hteo sam samo da podvučem suštinu, bez poziva na linč i upiranja prstom u bilo koga. Greška je u svima nama.

Tokom karijere bend je imao pauze u radu, što je jedan od razloga zbog kojih smo ovoliko čekali na drugi album. Da li je bilo teško pronaći svoj put i vratiti se nazad na muzičku scenu, i to sa odličnim albumom?

Vreme kada smo promovisali svoj prvi album bilo je tako davno da klubovi u kojima smo tada svirali više ne postoje, menadžeri koji su tada funkcionisali više nisu u tom poslu, a kontakti i poznanstva sa ljudima u tadašnjim medijima danas su beskorisni, jer ti mediji, ukoliko i dalje postoje, više nemaju prostora i emisija koje promovišu muzičke žanrove u okviru kojih se krećemo. Pauza je bila tolika da smo praktično morali da krenemo ispočetka i po nekim drugim pravilima u odnosu na ona na koja smo naučeni. Samim tim bilo nam je teže da ponovo isplivamo nego da smo krenuli od nule kao novi demo bend.

U prodaji je CD vašeg novog albuma, a muziku je moguće kupiti i u digitalnom formatu. Kako se vinil ponovo oživljava, hoćete li obradovati one koji bi želeli ovo izdanje da slušaju sa ploče ili će se zadovoljiti na jedan od dva trenutno dostupna načina?

Vinil je nešto o čemu smo maštali, ali smo u datom trenutku morali izabrati jedan fizički format i odlučili smo se za, ipak znatno masovniji, kompakt disk. Većina danas smatra da nema poente raditi diskove, ali podaci o startnoj prodaji našeg izdanja govore drugačije. Drago mi je zbog toga, jer smatram da je to jedini pravi način upoznavanja sa nečijim novim albumom. Mastering u „Abbey roadu“ je rađen namenski za CD format; preslušavao sam naše pesme u nekompresovanom digitalnom formatu preko studijske zvučne karte i zvuče odlično, ali nema tog ekstra šmeka kao kad slušaš originalni disk u HiFi CD plejeru, za mene je razlika očigledna. Da ne govorimo o bukletu albuma, sa svim podacima, tekstovima pesama, slikama i kompletnim artworkom. Sve to zajedno daje zaokruženu sliku o nekom delu. Isto, naravno, važi i za ploče; iako smo početnu prednost dali kompakt disku, ne znači da se jednom ovaj album, kao i naš prethodni, neće pojaviti na vinilu. Kada tačno, ne znamo, ali gledaćemo da u dogledno vreme uradimo makar manji tiraž, za kolekcionare.

Novosadska publika će imati priliku da uživa u vašoj muzici u CK13 na koncertu koji je zakazan za 8. novembar. Postoje li planovi da se promocija albuma „Pustinjom“ proširi van granica Srbije?

Upravo radimo na zakazivanju koncerata. Krećemo sa nastupima od novembra, u planu je da sviramo gde god nas publika traži, a osim Srbije imamo pozive kako sa područja bivše Jugoslavije (Hrvatska, Slovenija, Bosna, Republika Srpska) tako i iz drugih zemalja poput Poljske, Bugarske, itd.

Kako By-Pass gleda na važnost vizuelne prezentacije benda na nastupima?

To je jedna od stvari u kojoj srpski bendovi znatno kaskaju za svetom, nešto što bi generalno u Srbiji moralo biti na mnogo višem nivou. Usled kolektivne nemaštine na muzičkoj sceni, bendovi su uglavnom prezadovoljni ako imaju pristojan zvuk na bini; ko će još misliti i na vizuelni deo? Pre izvesnog vremena uradili smo vizuelne prezentacije za sve naše pesme i gledaćemo da ih prikazujemo na našim solo nastupima, gde god budemo imali uslova za to. Među članovima benda, Rista, kao frontmen, najviše poklanja pažnju teatralno-vizuelnom segmentu, rekao bih da u živim nastupima tome pridaje važnosti jednako koliko i pevanju.

Kada je dolazio na funkciju ministra kulture, ministar Tasovac je rekao da u Srbiji ima malo novca, ali da i dalje ima više novca nego ideja. Slažete li se sa ovim ili je ministar Tasovac preterao?

Verovatno je taj njegov komentar iskren, na osnovu onoga što je zapazio. Očigledno je da je upoznat samo sa onim vrednostima koje su uspele da medijski isplivaju i ostvare se kao mejnstrim. Sve osim toga je za njega verovatno andergraund, a tu bi se definitivno mogao prijatno iznenaditi. Uvek se treba pomučiti da bi se došlo do pravih vrednosti.

Kako gledate na trenutno stanje alternativne muzičke scene u Srbiji?

Posle dugog perioda, u kome se ništa vredno pomena kod nas nije desilo, iz dana u dan je sve više starijih bendova prestajalo sa radom jer nisu više nalazili nikakav smisao u svirkama, a novi se nisu ni pojavljivali - odjednom je iz te kome pre par godina potpuno neočekivano krenula hiperprodukcija, pojavilo se pravo niotkuda više bendova nego što ima publike na koncertima. Da li je to u ono malo slobodoumnih ljudi bio krik razuma ili ventil uz pokušaj da se pobegne od surove stvarnosti, tek u tom kvantitetu počeo je da se polako nazire i kvalitet. U poslednje vreme primećujem sve više mladih bendova koji pokušavaju da pričaju priču na svoj način, ne ugledajući se na islužene uzore svojih starijih kolega i to je jedna od stvari zbog koje na trenutnu scenu gledam sa blagim optimizmom.

Šta je vama najinteresantnije što ona ima danas da pruži?

Pre svih, moram da pomenem po meni najkvalitetnije domaće izdanje u poslednjih minimum pet godina – prošlogodišnji debi abum Bitipatibi. Sjajan u svakom pogledu, za Srbiju daleko ispred svog vremena. Nadam se da će nastaviti sa radom. Jedan od bendova koji je poslednjih godina ostavio utisak na mene je i Goribor, posebno pesma „Jureći ljubav”. Drago mi je što jedan takav bend puni koncertne prostore - gde god svirali, za njih se uvek traži karta više. Nežni Dalibor je krajem prošle godine izdao veoma dobar istoimeni album, sa godinama su sve bolji. S obzirom na to da povremeno radim i kao producent, znam da se trenutno snima nekoliko albuma koji će biti pravo osveženje na domaćoj sceni kad ugledaju svetlost dana. U sledećih šest meseci trebalo bi da budu objavljeni novi Rain delay (njihov album života, veliko iznenađenje za sve koji su upoznati sa njihovim radom), vranjski GodDamn i Mud factory (oba benda svirala su mnogo po festivalima u poslednje dve godine, od njih mlađi bendovi treba da uče kakav pristup muzici treba imati), Went (novi EP definitivno najzanimljivijeg americana benda u zemlji), Radio amusement (sudar britanske i američke alternativne škole, možda samo izdanje za strano tržište), Wolfram (tek su počeli da se probijaju, zanimljiv spoj stilova, obećavaju)... Većina pobrojanih albuma se radi u pančevačkom studiju „3x2” našeg gitariste Stefana Gaćeše i bez pristrasnosti tvrdim da se tamo oseća u vazduhu pozitivna vibracija koja će pokazati koliko će veliki uticaj imati izdanja iz ovog studija u narednom periodu na sveukupnu scenu. Od starijih bendova uvek rado gledam uživo Obojeni program – bili i ostali „svetsko, a naše” – kao i Bjesove, koji su mi bili jedan od retkih domaćih uzora; kad malo bolje razmislim, možda i jedini.

Zna li se kolika će biti pauza između drugog i trećeg albuma?

Biće neuporedivo kraća od pauze između prvog i drugog.

Nema komentara

Napišite komentar