STEVAN FILIPOVIĆ: Vlast osvetnički raspoložena prema kulturi

autor: Marija Stojadinović 18 pregleda 0

Međunarodni festival kratkometražnih filmova, Filmski front, ove godine se petnaesti put predstavio novosadskoj publici i poručio joj da kultura gubi signal, te da sve teže dolazi do publike.

Sa jednim od članova žirija, Stevanom Filipovićem, rediteljem, montažerom i scenaristom, razgovarali smo o tome gde je problem nastao i kako ga ukloniti.

Ove godine ste bili u žiriju Filmskog fronta. Ta uloga, iako laskava, nosi mnogo odgovornosti, kako ste se vi snašli u njoj?

– Meni je to uvek traumatično, jer znam koliko je teško napraviti film, naročito kad počinjete. I sad neko treba da seče te vaše snove, još ako vam znači festival ili nagrada, neko treba da kaže: „Aha, ovaj film je bolji od onog drugog“. Tako da mi iz pozicije filmadžije uvek bude teško da presuđujem o tome. Ljudi često zaborave da se mi ne bavimo matematikom i fizikom, ne postoje empirijski zakucani parametri, nešto što je meni dobro i lepo nije dobro i lepo kao takvo. To je mišljenje troje ljudi o tim filmovima i to je sve. To je uloga svakog žirija, lični stavovi i mišljenja o svim tim divnim filmovima koje smo pogledali i koji su dosta različiti i pokazuju da postoji ozbiljan rezervoar talenata koji će, nadam se, izboriti priliku da dalje rade.

Po čemu se nagrađeni film „Najtopliji dani leta“ rediteljke Maše Šarović izdvojio od ostalih?

– To je tema koja je bliska skoro svakoj generaciji, posebno u tim godinama tranzicije od završetka fakulteta ka „odraslom životu“. Ni ne mogu normalno da završe faks i nađu posao, nego postoji neki vakuum, period blejanja koji je dosta karakterističan za ogroman procenat mladih, i puno se toga izgubi u tom limbu besmisla. Tema koju je jako teško precizno ubosti i artikulisati filmskim rečnikom. Filmovi koje sam gledao na tu tematiku obično se rasplinu i budu jako loši, ako je tema sporost tog letnjeg dana i tog perioda u njihovim životima, to ne znači da rediteljska interpretacija treba da bude takva. Ovde nije, ovde je to na iznenađujuće precizan i pametan način artikulisano, jako dobro napisano, odigrano. Gluma mi je u tom filmu od svih koje sam pogledao možda najbolja. Sve to zajedno. Čini mi se da je to dovoljno za titulu najboljeg filma.

Mladi autori obično počnu od kratke forme, međutim, vaš prvi film bio je dugometražni. Kako je došlo do toga?

– Ja sam dosta rano krenuo da spremam „Šejtanovog ratnika“ koji je bio moj prvi film. Još pre fakulteta, za vreme bombardovanja, snimio sam sa društvom horor film i tu čak ima nekih glumaca koji su posle igrali u Šejtanu, Vujadin Milošević, Marko Mrđenović...  Već u prvoj godini fakulteta sam imao ideju za nastavak tog horora i onda sam veći deo studija paralelno radio na pripremama za Šejtana. To je bio jako ambiciozan projekat i čovek se nada da će doći do filma, ali ne može da planira. Srećom, upoznao sam producenta Branislava Jevića koji je podelio tu ideju sa nama i verovao da to može biti dobro i onda smo uradili film. Tako da sam tu fazu sa kratkim filmovima, koja je normalna i nije loša, preskočio, zbog toga što sam dobio dugometražni film. Sad kad gledam te filmove na Frontu, nekako sam pozitivno iznenađen koliko tu ima kreativnosti i prostora da se ispriča i koherentna i emotivna priča.

„Šejtanov ratnik“, „Šišanje“ i „Pored mene“ su filmovi kojima ste se proslavili, i zajedničko im je da su glavni akteri mladi i problematični. Zašto vas takvi likovi inspirišu?

– Tako se pogodilo. „Šejtanov ratnik“ je vrsta romansirane autobiografije, mog odrastanja uvijenog u oblandu tog filma fantastike. „Šišanje“ nije više priča o mojoj generaciji, isto se bavi mladima, ali je spoj dveju autentičnih priča koje sam čuo i hteo da ispričam. Bilo mi je važno i zbog političkog momenta u kom smo tada živeli. A „Pored mene“ je generacija mojih studenata, inače glumica Hristina Popović je moja drugarica iz osnovne škole. Scenaristkinja Minja Bogavac i ja smo pustili mlade glumce i glumice da pričaju svoje priče i od toga smo napravili nešto što je ispalo, kako kažu, autentičan portret te generacije. I zanimljive su te priče, to je period kad mislimo da su velike promene moguće – u suštini i jesu moguće, nismo zakucani tim identitetima koji nas stave u kutiju – tad je široko polje mogućnosti promene i drugačije budućnosti i zanimljivo je istraživati, tu luduju i hormoni i nesigurnosti, sve je intenzivnije, bar nam se tako čini. A iz gimnazije ću konačno izaći s ovim novim filmovima, nadam se.

Sva tri filma naišla su na jako dobar prijem publike, naročito mlađe, koja često ima stroge kriterijume. Postoji razmak od nekoliko godina između svakog filma, pa su to i različite generacije. Kako ste doprli do njih?

Strašno je važno da ne lažeš, ni sebe ni druge. Ako znaš nešto o nečemu, onda se bavi tim temama. Ako ne znaš,ako si fejk, ljudi će to da provale. Ne možeš ti da dođeš kod srednjoškolaca i da im pričaš kako oni žive ako se pre toga nisi bavio ozbiljnim istraživanjem. Mi smo godinu dana razgovarali, zapisivali, razvijali te likove – pričam konkretno o filmu „Pored mene“ – čitali smo forume i diskusije, učestvovali u njima, imali radionice koje su trajale skoro godinu dana do te poslednje u Vojvođanskom kulturnom centru gde smo bukvalno bili sedam dana bez mobilnih telefona i interneta, kao protagonisti filma. Tu smo se ozbiljno upoznali i dobili priliku da u tom obliku krenemo da rastavljamo te likove na sastavne delove. Mi iza kamere smo podjednako učestovali u tom procesu i mi smo se otvorili. Iz toga mora da izađe nešto ako ste iole talentovani. Sve što tu dobijete morate da artikulišete u nešto dobro. Čini mi se da je autentičnost ključ, razumevanje šta su teme neke generacije, šta je njima važno, a onda u to ubacite šta je vama važno i dobijete nešto što može da traje.

Na umetničko stvaralaštvo umnogome utiče zemlja u kojoj umetnik živi. Kako je Srbija uticala na vas?

– Intenzivno. Po onome što sam birao i što sam voleo u mladosti, verovatno bih se bavio samo filmom fantastike. Mi smo generacija koja je postala izrazito ispolitizovana dosta rano. Ja se sećam da sam plakao kad me nisu vodili na demonstracije devetog marta, imao sam deset godina, i meni je najvažnija stvar bila da učestvujem u tome. To potpuno karikaturalno pokazuje na kom nivou smo mi to doživljavali lično. I onda, učestvovanje na Petooktobarskim promenama i svi procesi koji su usledili posle toga. Nema umetnosti operisane od stvarnosti, to je nemoguće. Čime god da se bavite, da snimate romantičnu komediju u vreme rata, to je isto ozbiljan politički stejtment. Nije pitanje kakva je zemlja, i Švajcarska tako mirna i dosadna vas formatira kao umetnika i autora, kao što i burni istorijski periodi ostave trag na vama. Stavljeni ste u situaciju kada treba da se odredite prema stvarnosti, i to je, po mom mišljenju, dobra stvar. Ti misliš da je loše to što se dešava u „Šišanju“ ili misliš da je dobro, šta ti misliš kakvo društvo onda pravimo? I kako ćeš ti kroz umetnost da nešto pametno prozboriš o tome ili otvoriš neka pitanja? To je lična karta, priča puno o vama, sve što radite kao umetnik, teme pričaju najviše o tome ko ste vi.

Parola ovogodišnjeg Fronta je „No signal“, sugerišući da kultura sve teže dolazi do publike. Gde je, po vašem mišljenju, nastao problem?

– Ja sam ovde bio dva-tri dana i bilo je puno publike, tako da očigledno nije baš kraj. To je kompleksno pitanje, to su procesi koji traju jako dugo. Pre svega, to što su se tradicionalni mediji transformisali i prešli na internet, to je širi svetski fenomen i neki načini komunikacije neće opstati, makar ne u obliku na koji smo navikli, i to je usud istorije. I onda se ljudima koji su bili vezani za te tradicionalne medije čini da kultura nestaje. E pa, ne nestaje. Neko će gledati na internetu Netfliksovu seriju umesto da ode da gleda neko ispod prosečno pozorište. Ne znam šta je tu bolje a šta gore, ne bih se određivao prema tome. Druga stvar, kultura u Srbiji je skoro svim vlastima bila poslednja rupa na svirali, vidi se kome daju taj resor. Ovoj vlasti posebno, ovde je čak osvetnički raspoložena garnitura vlasti prema kulturi. Doživljavaju većinu mislećih ljudi kao direktne neprijatelje režima, tako da postoji i ta vrsta obračuna. A treća stvar je da ljudi u publici nisu majmuni, ne možete vi da im servirate loše, glupe, dosadne, anahrone stvari decenijama i da se žalite što to niko neće da gleda. Tu sam vrlo često na strani publike, jer sam u poziciji te publike. Ako gledate neke od naših serija i gledate savremenu produkciju – pominjem serije jer su pametnije, bolje, zanimljivije od filmova trenutno – vi stvarno možete da mislite da živimo u Avganistanu, a ne u državi naslednici jedne ozbiljne tradicije, i kinematografske i televizijske. Tu smo sami krivi, ne može sve da se servira mlađoj generaciji, nego ona mora da stasa, da nauči da govori u tom umetničkom smislu, a onda će morati ozbiljno da se šiba da bi mogla da se izbori za svoju poziciju, jer od kukanja nema ništa. Da se napravi kritična masa ljudi koja će pokušati da pravi stvari koje ih stvarno zanimaju, umesto mase poslušnika koji će samo da ulaze u postojeće šeme gde umetnost uvek trpi. Ja nisam video da se neko ušemi u te postojeće mehanizme distribucije državnih sredstava i da od toga nastaju nezamislivo genijalna umetnička dela, zato što se tu napravi toliko kompromisa da na kraju ne ostane ništa od onoga što ste hteli na početku. Eto, to su tri pravca u kojima bi odgovor na to zanimljivo i važno pitanje mogao da ide.

U vezi sa tom kritičnom masom, treba pomenuti i da se vi na razne načine bavite društvenim aktivizmom, je l’ to jedan  od boljih načina da se kultura približi publici?

– Nerviralo me je što ljudi ostaju pasivni i stalno izvlače džoker „ja se bavim samo umetnošću“. Ma kakvom umetnošću, druže, nemoj da se zezamo sad. Tu je jako važno, makar meni, da učestvujem. Od glasanja, pa nadalje. Ako ne učestvujem, gubim pravo da se bunim, da se žalim posle, jer sam se odrekao tog malog polja gde može promena da se napravi. To je bio moj razlog, nije mi ideja bila da približim publici ono što radim, to treba samo da komunicira, pa ako im se svidi, svidi im se. Pretpostavljam da ima i nekih ljudi, žešća manjina, koji znaju Stevana Filipovića sa Peščanika ili iz Danasa, pa bi zbog toga otišli da gledaju moje filmove. Ako funkcioniše i tako, super, ali nije mi to bio prvi motiv.

Šta vi radite kada nemate signala?

– Vratim se među ljude. Imam tu sreću da imam i super porodicu i najbliži krug prijatelja, pa volim da protresem sa njima, kao kod psihijatra, sve ono što me muči ili kad izgubim signal u smislu da ne znam gde idem. I svaki put kad nisam to radio, kad sam zadržavao to za sebe, nije dobro ispalo. Na kraju vi uvek izvučete zaključak, donesete sami odluku i snosite posledice, tu nema šta. Ali taj filter koji imam mi je stvarno dragocen, samo provučem problem i signal se pojavi.

Nema komentara

Napišite komentar


;