KOKAN MLADENOVIĆ: “Jami distrikt” je gerilski projekat

autor: Neda Derušek 84 pregleda 0

Na nedavnom završenom 7. Festivalu proizvedenih predstava u Aleksincu, čak četiri nagrade, zajedno sa najvećim brojem glasova publike, pripalo je predstavi “Jami Distrikt” - nagrada za najbolji tekst (Milena Bogavac), najbolju režiju (Kokan Mladenović), najbolju predstavu i nagrada za najbolju glumicu, koju su ravnopravno podelile tri glumice u ovoj predstavi - Isidora Simijonović, Vanja Nenadić i Nina Nešković.

Photo: Jami distrikt - projekat Nacija (FB page)

Dokumentarna pozorišna predstava “Jami distrikt” problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u ti-tech svetu 21. veka, kada u selu Jamena na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine naučnici otkrivaju najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ovo revolucionarno otkriće od značaja je za čitavo čovečanstvo, ali se za njega posebno interesuju Srbi, Hrvati i Bošnjaci, budući da se praistorijska Jamena nalazi na teritoriji sve tri države.

Budući da svaka država pokušava da ga prisvoji, počinje niz apsurdnih teorija o tome koji je narod stariji i kome pripada drevna Jamena. Teorije vode sve tri nacije u rat u koji se uključuju i sve svetske sile na različitim stranama. Praistorijska Jamena biva uništena, a broj žrtava veći od 150.000. Tada nastupa mir i trajno  rešenje za Jamenu: ona postaje najveći naučno-zabavni park na svetu u kojem će svi preživeli stanovnici sela Jamena glumiti drevne Jamence i biti spušteni na nivo paleolitskih ljudi u službi krupnog kapitala.

O pripremama za predstavu, očekivanjima i njenim ciljevima govorili su glumica Vanja Nenadić i režiser Kokan Mladenović.

Koja su vam bila očekivanja kada ste počeli sa predstavom “Jami distrikt” i sa kojim ste ciljem ušli u rad?

KOKAN: Pokušali smo da kroz predstavu ogolimo sistem manipulacije koji tako dobro poznajemo još iz devedesetih godina i da ga izvrgnemo ruglu. Znamo mi te grlene patriote, uzavrele nacionaliste, zabludele popove, podmitljive intelektualce, prodane novinarske duše i sav ostali šljam koji nas je jednom odveo u sunovrat. Naša predstava bi trebala da podseti publiku na njih i njihovu štetočinsku delatnost i da im jasno stavi do znanja da nas neće ponovo uvući u neka nova krvoprolića i sukobe, a onda se hraniti našom nesrećom.

Vanja, koliko je fizički, ali i psihički zahtevna uloga koju igrate vi i vaše koleginice?

VANJA: Mogu slobodno da kažem da mi je ovo najzahtevnija uloga do sada. “Jami distrikt” je zaista jedan glumački showreel na daskama i sve tri uloge su vrlo zahtevne. Prvi put kada sam odigrala predstavu, pre jedno dva meseca, od polovine sam mislila da ću kolabirati i da moje telo nema više snage ni za šta. Međutim, posle par igranja telo se adaptira i shvati na koji način da raspodeli energiju i nekako se sve kockice slože.

U koji žanr biste svrstali ovu predstavu?

KOKAN: „Jami distrikt“ je satira o budućem ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. On je, kako mi u ekipi predstave volimo da kažemo, mesto gde su sreli Breht i Monti Pajton. Na prvim probama sam govorio glumicama da želim da napravimo predstavu koja će po žanru biti „igračka-plačka“, jedna zabavna rugalica na ozbiljne teme koja će, kako vreme u predstavi odmiče, postajati sve ozbiljnija i voditi nas do istinske tragedije. Tako vam je u svakom nepromišljenom istorijskom poduhvatu – prvo dolaze krupne reči, pa njihov populistički plasman, estradno buđenje euforije masa, a zatim počinje krvavi pir koji prestaje da bude zabavan i koji imaginarne ambicije pretvara u realnu krv.

Photo: Medija centar Beograd

Na koji način su tekle pripreme za ovu predstavu i koliko je na vas uticala otkako ste dobili ulogu?

VANJA: Pre svake predstave obnovim sama kod kuće celu predstavu, a na dan igranja nas tri imamo već neku našu ustaljenu pripremu gde prođemo kroz par scena koje su nam najzahtevnije. Ova uloga je na mene uticala na više nivoa. Pre svega, ona je jedan veliki glumački izazov i znala sam da će uskakanje u ovakvu ulogu biti jedno ogromno iskustvo i moja lična pobeda u profesionalnom smislu. S druge strane, ima veliki uticaj na mene na ličnom nivou, jer se ova predstava bavi pitanjima na koja ne mogu da budem ravnodušna ni kao gledalac, a pogotovo ne kao učesnica.

Koliko je ova predstava uticala na vaš rad, da li vas je inspirisala da nastavite ovim putem u režiji, baveći se pre svega pitanjima nacije i nacionalnosti?

KOKAN: U situaciji u kojoj država ne prepoznaje značaj kulture i obrazovanja za sudbinu prostora na kojima živimo, a budžetska repertoarska pozorišta preživljavaju jedva držeći glavu iznad potopa nemaštine i nekulture, „Jami distrikt“ je predstavljao gotovo gerilski projekat. Okupili smo se oko jedne ideje koja nam se učinila značajnom, kreirali priču, likove i situacije, probali u sopstvenim stanovima i iznajmljenim prostorima i na kraju pronašli partnere, dovoljno hrabre da se upuste u realizaciju predstave i dovoljno lude da ih ne plaši „postjugoslovenstvo“ same priče, kao i politička nepodobnost dela autorske ekipe. Dokazali smo da nemaština ne može da bude izgovor za loš teatar i da je nemanje ideja i hrabrosti suštinski problem našeg teatra. Naravno, pitanja nacije i nacionalnog su, na ovim prostorima, još uvek tako bolno aktuelna, upravo zato što se manipulacijom tim terminima proizvode sukobi i ratovi, na štetu onima koji u njima stradaju i na bogaćenje onih koji ih izazivaju.

Smatrate li da je suočavanje sa apsurdima, upravo na način koji je prikazan u predstavi, lek za rešavanje umnogome ukorenjenih problema nacija?

VANJA: Naša predstava se bavi pitanjem nacionalizma i nacije u kontekstu naše večne teme, iako je potpuno nebitno o kojoj naciji govorimo, jer možemo da govorimo i o tromeđi Švajcarske, Nemačke i Francuske, svejedno. Mislim da nikada ne smemo da zanemarimo odakle smo, ali to ne bi smelo biti jedino što nas određuje. Bitno je ko smo mi, ko sam ja i ko si ti. Kako mislim i šta radim. Jer je to jedino što sam mogla da biram.

KOKAN: Na Balkanskom poluostrvu žive narodi koji nisu sposobni da se susretnu sa svojim realnim odrazom u ogledalu, da prihvate svoju realnu veličinu, svoje nedostatke i priznaju svoje istorijske zablude, mitomanije i stranputice. Naprotiv, ti isti narodi, koji od istorijskih lomova nisu naučili ništa, iznova o sebi misle da su najveći, najvažniji, da se svet okreće oko njih, iako svi zajedno odavno pripadamo onom delu perifernih čestica koje se okreću oko mnogo većeg jezgra, a to jezgro više ne predstavljaju centri političke moći, već centri svetskog kapitala. Ta razlika između onoga šta stvarno jesmo i onoga što mislimo da jesmo čini od nas tužne klovnove i jeftino roblje na svetskoj pijaci.

Photo: Jami distrikt - projekat Nacija (FB page)

Koliko ste zadovoljni reakcijama publike?

KOKAN: Ponosan sam što su sva naša igranja, a posebno igranja u Zagrebu i Sarajevu, bila propraćena ovacijama publike. To pokazuje da smo uspeli da napravimo predstavu „čistih ruku“, predstavu koja nikome ne drži stranu i koja se podjednako surovo i nemilosrdno ruga našim mentalitetskim i nacionalnim devijacijama, sa koje god strane da dolaze.

VANJA: Mogu da primetim da publika na početku uvek reaguje smehom, dok se u jednom delu predstave taj smeh ne pretvori u malo stegnutiji osmeh, pa u knedlu u grlu i najzad u gorak ukus u ustima. A sve te reakcije su prave.

Koja je bila poruka koju ste hteli da publika izvuče i da li su vam očekivanja ispunjena?

KOKAN: „Jami distrikt“ je tu da vam jasno kaže da ukoliko tako rigidno doživljavate fenomene nacije i nacionalizma, na kraju završite kao majmuni za nečije korporativne interese. Kako kaže Andrić: “Mi nismo braća po dobroti, ljepoti, pameti i razumu. Jedino što nam je zajedničko je to što volimo da mrzimo. I tu smo isti. Mi smo rod rođeni, mi smo – braća po mržnji.“ Uradili smo mnogo toga da izbrišemo zajedničko poreklo, do krvi smo se izgrizli i poklali da bismo dokazali koliko smo posebni i jedinstveni, izmislili smo svoje narode i jezike – a uspeli smo da dokažemo samo jedno – da smo potpuno isti.

Nema komentara

Napišite komentar