Dokumentarno-igrani film, koji govori o maloletnim trgovcima i uživaocima droga, Gram, kilogram, tona prošlog meseca doživeo je svoju premijeru u Beogradu, ali i na televiziji. Scenarista i režiser je Janko Baljak, dok je uloga producenta i koautora pripala Bojani Maljević.
foto: 24sata.info
Film je realizovan u produkciji Monte Royal Pictures-a uz podršku Delegacije evropske unije, Ministarstva pravde, Ministarstva kulture i informisanja i Ministarstva omladine i sporta, a sve u okviru projekta Jačanje medijske slobode u Srbiji.
Gram, kilogram, tona nije prvi film u kojem se Bojana Maljević sa saradnicima bavila problemima društva u kojem je kriminal sve više prisutan, jer je za film Sestre, čija radnja obuhvata problem trgovine ljudima, bila producent i jedan od scenarista, a takođe je tumačila i jednu od uloga u filmu.
Maljevićeva u intervjuu za Univerzitetski odjek govori o ovom filmskom projektu i problemima koji su u njemu obuhvaćeni, ali i o izostanku podrške Ministarstva unutrašnjih poslova tokom njegove realizacije.
Film Gram, kilogram, tona govori o mehanizmima regrutovanja maloletnika u trgovinu drogama u Srbiji. Podaci izneti u filmu su zabrinjavajući, a predstavljaju posledicu lošeg režima koji je stvorio lošu atmosferu za odrastanje. Vlast se promenila, ali situacija sa ovom vrstom organizovanog kriminala nije. Kakvo je vaše viđenje cele situacije?
Zapravo se kriminal promenio, kriminal je prošao kroz uspešnu transformaciju, možemo slobodno reći i kroz tranziciju, dok država nažalost nije. Od devedesetih godina do akcije Sablja bio je jedan model, a potom je kriminal sve više ulazio u legalne tokove. Ne može se to komentarisati odvojeno od problema celog našeg društva, tabloidnog, izopačenog, bolesnog. Društva bez pozitivnih vrednosti, društva u kom caruju neznanje, lažne diplome, nemoral i licemerje. U takvoj duhovnoj, ali i egzistencijalnoj bedi, razvijaju se negativni modeli ponašanja.
Šta može pojedinac da učini u borbi sa ovim problemom?
Konkretno sa problemom trgovine narkoticima u koju su uvučeni i maloletnici, može da se uradi dosta. Upravo kroz podizanje svesti javnosti, roditelja, samih maloletnika koji po sopstvenim priznanjima kažu da nisu znali u šta se i koliko duboko uvlače i da se izlaz teško nalazi. Dokumentarno-igrana forma koju smo odabrali možda je najbolji žanr, jer gledaoci mogu razumeti problem na drugačiji način, bolje od klasičnih kampanja stop drogama. Jer ta deca, koja prodaju narkotike, prodaju je svojim vršnjacima. A roditelji misle da se to njima ne dešava. Mi smo odlučili da krenemo od početka, da prvo kažemo da se dešava, kako i zašto. Sad idemo dalje.
U filmu svoje životne priče sa gledaocima deli 12 štićenika Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu i Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu. Smatrate li da te ustanove uspevaju u postizanju svog cilja – prevaspitavanju?
Mislim da određenog napora ima, ali da je uspeh prilično diskutabilan jer za to nisu odgovorne samo navedene institucije. Odgovorno je celo društvo. O tom delu problema, i preventive i reintegracije Janko Baljak i ja želimo da snimimo seriju, nakon ovog filma, jer smo kroz istraživački rad došli do podataka koji će, verujemo, biti interesantni i važni za roditelje i mlade.
Po podacima prikazanim u filmu u Srbiji je skoro 80 odsto mladih između 15 i 25 godina bar jednom probalo drogu. Da li smo mi, kao društvo, svesni koliko je ovaj podatak alarmantan?
Nismo svesni, to pokazuju i istraživanja o roditeljima, koji retko sprovode konkretne mere provere o upotrebi ili zloupotrebi droga kod svoje dece. To je, između ostalog, bio razlog da se opredelimo za ovu temu u filmu. Zatim, čitava ta podela na lake i teške droge je duboko problematična. Ljudi to ne shvataju. Nisu dovoljno informisani. A trebalo bi da budu, jer jedna od suština i jeste u tome: ne reaguje svaki mozak isto na te supstance. Za nekoga marihuana, koja spada u lake droge, može biti fatalna, veoma teška, sa različitim i dramatičnim posledicama, dok heroin kao teška droga na nekoga deluje sasvim suprotno – ne izaziva onaj efekat i taj neko ne poželi ponovo da ga uzme ili ga uzme, bez tog efekta. Tako da za nekog heroin može biti laka droga a marihuana teška. Takođe, neko jeste, a neko nije adiktivna ličnost. To se, kako da kažem, ne bira - ne možete na to uticati. Ne znate za koliko vremena ćete postati zavisni. Opasno je govoriti o bilo kojim drogama kao o lakim. Jer stvara pogrešan i varljiv utisak kod potencijalnih konzumenata. O sintetičkim drogama da i ne govorimo. Tek tu postoji pakao neinformisanosti. A koštaju kao kokice u bioskopu.
Kako komentarišete to što Ministarstvo unutrašnjih poslova nije dalo dozvolu da major Ivan Gašić i general Rodoljub Milović govore za ovaj film?
Ministarstvo unutrašnjih poslova nije uopšte dalo podršku filmu Gram, Kilogram, Tona, što me je iskreno zapanjilo, imajući u vidu veliki međunarodni uspeh koji je moja producentska kuća, u saradnji sa MUP-om, imala sa filmom Sestre, pre četiri godine. Tada smo čak dobili zahvalnice UNODC-a, dakle upravo Kancelarije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i organizovanog kriminala… Neverovatno je da nakon takvog dokazanog uspeha ne naiđemo na podršku MUP-a. Slali smo im Memorandum o saradnji, molili za logističku podršku, za arhiv, za sagovornike... Ništa nije vredelo. Ne znam zašto je to tako. Biro za komunikacije jednostavno nije dao tu podršku. Ne verujem da tu postoji nekakva zavera, više je u pitanju jedan diletantski odnos u kom je Birou verovatno važno samo da se ministar slika u svojim, mahom, nepostojećim uspesima.
S obzirom na to da je korupcija glavni preduslov za organizovani kriminal koji je u Srbiji veoma razvijen, zašto država ne kaže stop korupciji?
Svuda ima korupcije i organizovanog kriminala, sve države na svetu bore se sa tim. Ozbiljne i odgovorne države uspevaju to da svedu na neku normalnu meru, koja nema tragične posledice po celo društvo. Zašto to nije uradila naša država? To morate da pitate državu.
Nema komentara