Ima li sličnosti između Napulja i Beograda? Ova dva grada kroz ceo roman pokušava da uporedi glavni junak „Napuljskog diplomate“ Marija Liguorija. Preselivši se u Beograd zbog posla u italijanskom konzulatu, junak pokušava da se prilagodi novom jeziku, kulturi i podneblju, istovremeno još uvek mislima u domovini.
Zakasnivši jednog dana na autobus, Mario Liguori se vratio na Univerzitet u Napulju i upoznao delegaciju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Sedam godina kasnije, živi upravo tu, sluša Balaševića, piše na srpskom, a predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tekstove je objavljivao u listovima „Danas“, „Blic“, „Politika“, „Oslobođenje“, „L’Isola“ i drugim časopisima i dnevnicima.
„Napuljskom diplomati“ prethodi objavljivanje i knjige priča „Prva ljubav“, dvojezične zbirke „Sedam jesenjih priča“, putopisne proze „Snatrenja“ i monografije „Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine“.
U kojoj meri Mario Liguori nalikuje napuljskom diplomati?
– Napuljski diplomata je junak romana, a ja sam autor, dakle postoje sve veze koje postoje između autora i glavnih junaka. Ja sam pisac koji voli svoje junake, čak i negativne. U ovom slučaju svestan sam da je stvar prilično komplikovana, možda opasna, zato što će mnogi zaključiti da sam ja napuljski diplomata. Međutim, on nije došao u Srbiju kao ja, nemamo sličnu porodičnu situaciju niti smo studirali isto, nije živeo ovde kao ja.. dosta sam distanciran.
Napuljski diplomata prilikom dolaska u Srbiju govori o predrasudama gde se Srbija vidi kao „zagađena zemlja sa zaostalom provincijom, u kojoj se često ratuje“. Jeste li vi imali neke predrasude kada ste se doselili?
– Ja sigurno imam predrasude. Imaju ih i svu ostali. Ipak, kada sam došao imao sam i pozitivne stereotipe.
Koje?
– Mislio sam pozitivno o ljudima, o kraju.. smatrao sam da su ljudi iz Srbije gostoprimljivi i velikodušni.
– Junak romana protestovao je zbog bombardovanja Srbije 1999. godine. Koliko ste vi tada bili upoznati sa ovim dešavanjima i da li je ovo način da pokažete neslaganje?
– Itekako sam upoznat sa onim što se tad u Srbiji. Naravno, kao čovek, kao autor, kao Mario Liguori, ja se ne slažem sa bombardovanjem. Smatram da je to jedno veliko zlo i zločin. Tako sam mislio i tada.
Ovog leta podržali ste i akciju pokreta „Podrži RTV“. U kratkom snimku pozvali ste ljude da podrže aktiviste ovog pokreta i „odupru se autoritarnoj vlasti“.
– Vlast je uvek negativna, bez obzira na to kako se zove. Vlast kao vlast je jedna negativna pojava u našim životima i nesrećnim državama. To važi na Balkanu, to važi u Italiji. Narod je navikao da ima vladara, a ne političara, lucidnog, umerenog, koji će voditi zemlju odgovorno. Mi smo navikli na neodgovorne političare. Smena na čelu bilo koje televizije može biti samo demonstracija moći od strane vlasti, i to mi se ne sviđa.
Kroz celu knjigu se provlače spisi o dva Napulja, „svetlom“ i „mračnom“. Smatrate li da je potrebno udaljiti se od domovine kako bismo je sagledali iz oba aspekta?
– Da, ovo je zaista potrebno. Najbolje vide oni koji su se udaljili od svog zavičaja, otišli u svet i tamo doživeli nešto. Kada se vrate, oni znaju i jedno i drugo. Ja smatram da je to prava stvar, i prema tome, oni razumeju bolje od drugih.
Ovi spisi govore i o evropskim putopisima o Napulju, a vaš doktorat se bavi ovim gradom u srpskim putpisima. U kojoj meri je doktorat poslužio kao inspiracija za roman?
– Istraživač oseća potrebu da stvari objasni, kako bi bilo svima jasno kako stvari stoje. Mislim da sam ja dvojni čovek, i da sam osuđen na to da u isto vreme budem i umetnik i istraživač, naučnik. Kao umetnik, imam pravo na neskromnost, a kao naučnik, imam obavezu na skromnost. Zbog toga, mislim da ove dve strane ostaju uvek prisutne u meni. Pre svega, želim da širim znanje, mislim da je to cilj svakog dobrog naučnika.
Koji srpski autor odgovara vašem senzibilitetu?
– O ovome često volim da govorim. Moji omiljeni pisci sa ovih prostora svakako su Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Meša Selimović i Miroslav Antić.
A koje je delo iz vašeg čitalačkog opusa ostavilo najveći utisak?
– Moja apsolutno omiljena knjiga? Hm.. Pa možda „Put oko sveta za 80 dana“ Žila Verna, „Baskervilski pas“ Artura Konana Dojla ili „Dablinci“ Džejmsa Džojsa.. to su moje omiljene knjige.
Pisali ste i eseje i putopise za nekoliko dnevnih listova. U kojoj meri je ovo doprinelo tome da razvijete svoj stil pisanja i oslobodite se?
– Pomoglo mi je to dosta. Video sam da mi ide, da mogu time da se bavim. Moram reći da je bitno i to što sam imao vremena. Da sam ostao u Italiji, verovatno ne bih imao vremena da pišem. To dobro kaže Gete, ovde je sunčano, lepo i nemam vremena da pišem i čitam. Čovek hoće da ide tamo gde ima vremena da piše. Ja sam pisac koji želi da piše.
Nema komentara