„Pre nekoliko godina, psiholozi su ustanovili da sam zavisnik od putovanja. To znači da, ako ne putujem dovoljno često, moja stopala počinju da me ’svrbe’ i osećam potrebu da odem na neko novo mesto. Za sada izgleda da se moje stanje neće poboljšati, međutim shvatila sam da mi ova ’bolest’ pruža bezbroj priča i prazan novčanik“, kaže košarkašica, studentkinja i blogerka Leana Tajkov u intervjuu za „Odjek“.
Njena „bolest“ pojavil se pre sedam godina kada je odlučila da upiše fakultet u Americi, kako bi uporedno mogla da nastavi da gradi svoju košarkašku karijeru. Leana je u Nebrasci završila komunikacije i novinarstvo, a trenutno živi u Engleskoj gde je upisala master studije PR i medija, na Njukasl univerzitetu (Newcastle University). Ona je u poslednjih šest godina prešla preko 150 hiljada kilometara i obišla preko 50 svetskih država, a od nedavno je pokrenula blog gde svoja iskustva želi da podeli sa drugim studentima.
Šta su ti studije u inostranstvu pružile što kao student u Srbiji nisi mogla da imaš i šta je to što si naučila van fakulteta?
– Posle srednje škole sam prvobitno želela da upišem Fakultet političkih nauka u Beogradu, ali pošto tamo nisam mogla da nastavim sa košarkom, otac mi je predložio Ameriku kao odličnu priliku da kombinujem sport i studije. Pored toga, studiranje u inostranstvu mi je pružilo šansu da upoznam ljude širom sveta, da usavršim jezik, upoznam novu kulturu i omogućilo mi je da putujem po svetu i da proširim svoje vidike. Kao student u inostranstvu počinješ da živiš novi život i imaš više mogućnosti. Počela sam više da cenim novac koji sama zaradim i da budem zahvalna za momente koje provedem sa svojom prodicom i prijateljima kod kuće.
Šta je sve potrebno studentima koji žele da studiraju u inostranstvu?
– Ako govorimo konkretno za Ameriku, na mom fakultetu 98 odsto stranih studenata se bavi sportom, pošto drugačije ne mogu da dobiju dovoljnu stipendiju koja bi pokrila celu godinu. Pored toga, zahteva se dobro poznavanje engleskog jezika, što podrazumeva polaganje silnih testova i naravno dobre ocene u srednjoj školi. Iako sam u Americi imala sportsku stipendiju koja pokriva troškove studiranja, mi smo sami morali da platimo testove, prevod svedošanstva, agenciju i put. Samim tim, moraju biti svesni da je sam proces odlaska u Ameriku dosta skup.
Mnogi smatraju da studiranje u inostranstvu pruža bolje i kvalitetnije obrazovanje. Po čemu se razlikuju ovi obrazovni sistemi?
– Sistemi su dosta različiti i svaki ima svoje prednosti i mane. Na primer, u Americi studenti imaju obaveznu jednosemestralnu praksu da bi diplomirali, bez obzira koji smer pohađaju, a kod nas postoji taj problem da praksa u većini slučajeva nije obavezna. Takođe, mislim da je kod nas gradivo preobimno, a američki sistem je po tom pitanju dosta lakši, gradivo je ravnomerno raspoređeno i lepo usklađeno, pogotovo za studente koji se istovremeno bave sportom. Sa druge strane, u Americi ne postoje usmeni ispiti na kojima zaista pokazuješ svoje pravo znanje, što je opet prednost naših fakulteta. U svakom slučaju smatram da studenti treba da odu i vide da ima dalje od Srbije i da za promenu vide novi svet. Sve to možda zvuči kao kliše, ali jeste tako. Ne bih puno da kritikujem naš sistem, znaju oni to i sami.
Prošle godine si započela kampanju za prikupljanje novčanih sredstava za tvoje master studije u Engleskoj. Kako si došla na tu ideju i koliko ti je to pomoglo?
– Žarko sam želela da studiram tamo i sama činjenica da mi je ponuđena sportska stipendija kojom pokrivam deo školarine motivisala me je da nađem neki način. Pošto dolazim iz Srbije, moja školarina je duplo veća nego studentima koji žive u Evropskoj uniji, a videla sam da onlajn fondacije u Americi dobro funkcionišu i odlučila sam da probam i ja, jer nemam šta da izgubim. To doduše u Srbiji nije popularno, ali meni su ciljna grupa bili poznanici širom sveta koje sam na svojim putovanjima upoznala. Uspela sam tako da sakupim skoro dve i po hiljade dolara, od kojih je skoro hiljadu prikupljeno od donacija iz Srbije i ja to smatram uspehom.
Pokrećeš blog o tvojim putovanjima u nadi da ćeš jednoga dana od toga živeti. Koja je tvoja ciljna grupa i po čemu će on biti poseban?
– Sredinom prošle godine sam pokrenula blog „Putujući u mojim starkama“(travelinginmychucks.com) pošto sam shvatila da iza sebe imam dovoljno pređenih kilometara, istraženih gradova, država i kontinenata, da iz iskustva mogu dosta toga i da kažem. Samo prošle godine sam proputovala oko deset evropskih država. Ideja mi je da pišem o manje poznatim mestima, da motivišem mlade ljude da putuju i objasnim im da putovanje nije privilegija. Tekstove ću pisati na srpskom i na engleskom, a ciljna grupa mog bloga jesu studenti i mladi ljudi koji žive sa ograničenim budžetom (što je većina ljudi danas), željni putovanja i voljni da probaju stvari van standardnog okvira, a da ih novac u tome ne sputava. Ideja mi je da otklonim predrasude o putovanjima, jer ako ja mogu da putujem sa ograničenim studentskim budžetom, onda može svako. Trenutno pokušavam od bloga da razvijem biznis i ako sve prođe kako treba, jednog dana ću moći da živim i putujem od svog pisanja.
Foto: Privatna arhiva
Nema komentara