Dvadeset i peti novembar je datum kada se širom sveta obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tako se na ovaj dan oglašavaju zvaničnici bodreći žene žrtve nasilja, naglašavajući da nova zakonska regulativa daje rezultate i da žene nisu same. Međutim, mehanizmi borbe protiv ovog fenomena u Srbiji gotovo da ne daju efekte.
Foto: freerangestock
Iako se država brojnim međunarodnim dokumentima obavezala na vođenje evidencije o nasilju prema ženama i njegovom suzbijanju i sprečavanju, ne postoji zvanična javno dostupna statistika o ovom fenomenu, kaže Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra. Tako su ove godine u Srbiji od posledica porodičnog nasilja preminule 22 žene. Međutim, ovo nije zvanična evidencija, već podatak iz medija.
„To ukazuje da država nije spremna da precizno utvrdi ni razmere problema sa kojim se suočavamo, a samim tim nije sposobna ni da preduzme adekvatne mere. Naročito je zabrinjavajuće što postoje slučajevi za koje postoji sumnja da se radi o femicidu, a istrage se vode mesecima (ponekad nikada i ne završe)”, tvrdi Lacmanović.
Ratifikacijom Istambulske konvencije - prvog i jedinog evropskog pravno-obavezujućeg dokumenta u oblasti prevencije i borbe protiv nasilja nad ženama, Srbija je 2013. godine preuzela obavezu da sprovodi neophodne zakonske i druge mere radi sprečavanja nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Krajem 2016. godine usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je stupio na snagu 1. juna 2017. godine. Pokrajinski ombudsman Zoran Pavlović ističe da se od donošenja i početka primene ovog zakona uočavaju određeni pomaci u borbi protiv nasilja nad ženama i u porodici.
„To se u svakom slučaju ogleda u činjenici da su žrtve sa donošenjem i početkom primene ovog zakona ohrabrene da prijavljuju nasilje, što je apsolutno preduslov da nadležni državni organi mogu postupati u svakom konkretnom slučaju”, kaže Pavlović i dodaje da po primljenoj prijavi nasilja interveniše policija i privodi počinioca u policijsku stanicu, gde mu se određuje mera zadržavanja u trajanju od osam časova, a u međuvremenu se vrši procena rizika od ponavljanja nasilja.
Međutim, i pored donetih novih zakona, ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da se svake godine beleži približno isti broj ubijenih žena u porodičnom nasilju. Tako u Srbiji, prema podacima iz medija, svake nedelje u proseku bude ubijena jedna žena. Samo prošle godine ubijeno je njih 34, a u proteklih 10 godina od posledica porodičnog nasilja preminulo je čak 330 žena. Lacmanović navodi da su ove mere i zakoni doneti kad je za mnoge žene bilo prekasno.
„Rekla bih da su mere i zakoni koji su doneti u poslednjih nekoliko godina došli zapravo kao odgovor na slučajeve femicida koji su im prethodili. Činjenica da svake godine u Srbiji bude ubijen gotovo podjednak broj žena (onaj koji je vidljiv iz medijskih izveštaja), kao i da se propusti nadležnih institucija (koje je Zaštitnik građana ustanovio u svom izveštaju iz 2016. godine) ponavljaju, govori o tome da se u pogledu sprečavanja i suzbijanja femicida nije mnogo promenilo”, kaže Lacmanović i naglašava da preduzete mere nisu dale rezultate.
Prema podacima Ujedinjenih nacija (UN), od izbijanja pandemije korona virusa početkom godine zabeležen je porast broja poziva na linijama za pomoć protiv nasilja u porodici u mnogim zemljama. Međutim, kako navodi koordinatorka Sigurne kuće u Novom Sadu Nada Padejski Šekerović, ove godine se, u odnosu na prethodnu, beleži identičan broj prijava nasilja u porodici. Ona dodaje i da se u proteklih nekoliko godina može videti „izuzetan pomak“ u postupanju institucija.
„Policijska uprava u Novom Sadu pokazuje značajne pomake u samom mehanizmu primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Razvijene su određene procedure koje olakšavaju primenu zakona. Osnovno javno tužilastvo u Novom Sadu vrlo represivno postupa prema počiniocima nasilja“, kaže Padejski.
Foto: tims.edu.rs
Na „prvoj liniji fronta“ nalaze se SOS centri koji pružaju podršku ženama koje su žrtve porodičnog nasilja. Ivana Perić iz novosadskog SOS ženskog centra kaže da je prisutna i „paralelna pandemija nasilja u porodici“, ali i da je potrebno brže i strože postupanje institucija.
„Rekla bih da treba pre svega poći od društva koje bi trebalo da osigura veću podršku i zaštitu kroz veći broj usluga i njihov kontinuitet. Potrebne su strože kazne i brže sudske procedure da bi žene imale više poverenja u institucije. Svemu tome doprinose i mediji koji treba odgovorno i pravilno da izveštavaju”, navodi Perić.
Nasilje nad ženama se, međutim, dešava 365 dana godišnje, a o ovoj temi se ne govori dovoljno, smatra Pokrajinski ombudsman. U Sigurnoj ženskoj kući navode i da treba „oprezno” govoriti o „pandemiji nasilja”, jer se na taj način formiraju pogrešni stavovi kod žena koje trpe nasilje.
„U fiktimologiji kao i u epidemiologiji nije definisan broj žena koje bi trebalo da budu žrtve nasilja kako bi mogli da kažemo da se radi o epidemiji. Vrlo često senzacionalističkim naslovima dolazi do umanjivanja nasilja koje žene doživljavaju, ali i do normalizacije njenog iskustva“, navodi Padejski.
Dvadeset i petog novembra počela je i kampanja „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, čiji je cilj dizanje svesti o ovom problemu. Zakonska regulativa ili pak njena neadekvatna primena, evidentno ne daju rezultate i veliki broj žena u Srbiji i dalje gubi živote od posledica porodičnog nasilja. Lacmanović navodi da nasilnici i dalje šetaju slobodno, ali i da zločini prema ženama prolaze nekažnjeno, što je nedopustivo.
„Zbog toga smatramo da je neophodno da se ustanovi zvanična i javno dostupna statistika nadležnih institucija o femicidu. Potrebno je da se uspostavi i nadzorno telo za njegovo praćenje koje bi radilo na utvrđivanju stvarne rasprostranjenosti ovog problema, otkrivanju i kažnjavanju učinjenih propusta u zaštiti života ubijenih žena, ali i davanju preporuka kako se ovakvi slučajevi ne bi ponavljali u budućnosti”, zaključuje Lacmanović.
Nema komentara