Uključite se u živi prenos priprema krajstčerčskog masovnog ubice, pročitajte rušilački manifest Teksašanina koji poziva na ekstremističko nasilje nad migrantima - internetski gresi su se izmigoljili iz mračnog dela neta i prešli u mejnstrim.
Photo by Frederic Köberl on Unsplash
Kada se ljudski prsti povuku sa tastature i povuku obarač, kada izvuku prekidač s laptopa i pritisnu okidač pištolja, pitanje više nije samo koliko je ljudi nastradalo, već i sa koliko je onlajn domorodaca ta poruka komunicirala.
Uzimajući datu slobodu da iskažem svoje mišljenje, da ga obelodanim i ispljunem kroz nule i jedinice na digitalnoj agori, i polažući dato pravo na tu slobodu svoga ega, često se desi da zaboravim na obavezu i odgovornost koja uz to, navodno, ide. Uistinu, kažem „navodno“, jer se vruć krompir odgovornosti prebacuje iz ruku korisnika ka tehnološkim gigantima, da bi ga zatim nevoljno prihvatila čvrsta i kruta ruka državnih institucija koja ga kroz svoju višu umešnost (ili umetnost) u birokratiji vraća običnim smrtnicima. Ko li će se na kraju opeći?
Odgovornost, poput žvake ili ispušene cigare, ispada iz ruku nevinog počinioca na trotoar, a on se svakodnevnim smeškom okreće i divi zgradama pored kojih svaki dan prolazi na putu do posla, čime prikriva činjenicu da zapravo budnim okom paranoično traži potencijalne svedoke svog gnusnog zločina. Neka čitaoci zamisle osobu nazvanu, na primer, Odgovornost, ili Patrik, a da je pritom poreklom iz Sjedinjenih Američkih Država, kako ispija litar kafe u lokalnom Starbaksu dok, iz ugla nevinog posmatrača, šalje poruke ili razmišlja o onlajn kampanji jer se bavi digitalnim marketingom, poslom koji svakako omogućava fleksibilno radno vreme i gradi ugled jednog kosmopolite. Ukoliko bi čitaoci zaista stvorili tu sliku, sigurno ne bi posmunjali da se ispod miške ili u rancu te neobično obične osobe nalazi automatsko oružje, već laptop, a da oni sadržaji koje je strasno i užurbano slala nisu rasistički i ekstremistički izleti, već mejlovi svakog poslovnog čoveka koji počinju sa „To Whom It May Concern“. Stvarno, koga li se to tiče?
Neposredno, tiče se dvadeset poginulih ljudi u masovnoj pucnjavi u američkom gradu El Pasu u Teksasu; posredno, tiče se svakog čoveka. Softverske kompanije nisu u žurbi da se probude iz svoje ležerne ušuškanosti u Silicijumskoj dolini, niti su njihove reakcije adekvatne. Štaviše, primeri ega koji nastanjuju taj habitat, poput Zakerberga, promovišu svoje platforme kao deo rešenja, ne priznajući njihov potencijalni udeo u stvaranju samog problema. Međutim, ukoliko te sofisticirane moderne alatke javnog mnjenja jesu deo rešenja, čak i toliko sitan kao zenice osnivača Fejsbuka na javnom saslušanju pred Kongresom, onda bi trebalo da osnuju sindikat i istupe sa svojim glavnim i odgovornim urednikom.
Photo: Pixabay
Naravno, postoji širok dijapazon drugih faktora koji su uticali na mladića da počini zločin. Jedan od njih sedi u Beloj Kući; tu su i pitanja o kontroli oružja, migrantima, Rusima i terorizmu. Međutim, veoma je značajna i sverastuća polarizacija u američkom društvu, podela na dva politička identiteta kroz koje se, gotovo automatski i bez razmišljanja, provlači svaki drugi lični identitet ili osobina - ukoliko sam belac, onda sam Republikanac; ukoliko sam pripadnik LGBTI+ populacije, onda sam Demokrata. Bum samih internetskih društvenih mreža je zasnovan na ovako površinskom profilisanju svojih korisnika koji se „prodaju“, i pasivno i aktivno, drugom sadržaju preko algoritamskih bravurija. Nova desna struja, obojena mladošću, žustrinom i veštinom korišćenja savremenih tehnologija je procvetala na onlajn forumima poput „8chan“, gde je sloboda govora univerzalna, odana američkom Ustavu i nesankcionisana. Usled toga ni ne čudi da su svoje manifeste ovde objavili i „pravedni“ odmetnici koji preuzimaju zakon i moral i sistem vrednosti u svoje ruke, iliti Patrik ili Brenton Tarat, koji na remenu nosi Miloša Obilića dok se kreće ka džamiji u Krajstčerču, što je svakako neprocenjiva informacija za srpske medije.
Ukoliko naiđete na određene podkestove američkih političkih komentatora leve struje, u živim uključenjima ćete čuti mnoge, tzv. rehabilitovane mlade desničare, potencijalne Patrike koji detaljno opisuju svoj pad u crnu rupu rasizma i ekstremizma koji uvek počinje najobičnijim skrolovanjem kroz predloženi sadržaj koji je prethodno već određen prema prikupljenim podacima o korisniku. Hajde da se spustimo sada niz jedan digitalni desničarski tobogan, koji, kao i ta dečija sprava, u početku deluje veoma zabavno. Uglavnom počne sa, pogodili ste - Trampom. Ova perika izluđuje levu struju, demokrate i idealiste, i njegovi ispadi mogu poprilično da nasmeju, ništa strašno. Nakon što pređemo ovaj nivo igrice, jer su video igre glavni razlog za nasilje nad drugima i samim sobom, dolazimo do političkih komentatora, Bena Šapira i Stivena Kraudera koji, velikim slovima i boldovano, uništavaju i satiru argumente feministkinja i boraca za ljudska prava. Međutim, oni su i dalje umereni, blagi, ali zato deluju i zvuče racionlano, apeluju na predrasude i stereotipe - šta lupeta ta feministkinja, kakav abortus?! Oni, takođe, predstavljaju i odskočnu dasku (piratsku) ka tamnim dubinama ekstremizma, daju prostor u svojim emisijama ljudima poput level 100 boss Aleksa Džounsa, koji je nedavno uklonjen sa Fejsubka, ili Džareda Tejlora, jednog od začetnika novog talasa „desničarenja“. Namerno sam koristio gejmerske i mim aluzije kako bih ukazao na deo te populacije, danas poznatijem kao trolovima, koji iz tamnih internetskih zabiti foruma i svojih soba raspiriju i šire, što uskoprofilisanu mržnju, tako i dezinformacije i alternativan pogled na činjenice. Dobrodošli u Veles, Severna Makedonija.
Photo: rawpixel.com from Pexel
Srbija i region kaskaju za ovim trendovima, ali nisu daleko, ovaploćenje u praksi nove desne struje na Balkanu u „post-truth“ svetu je sve bliže. Obavij zrno istine crninom laži i izmišljotina i dobijaš istoričare i lingviste „BalkanInfa“, splitskog Željka Keruma i žitnicu stranica alternativne, i radikalne, srpske mim scene. Sva sreća pa su nam zakoni o kontroli oružja stroži (i slobodi govora, ali to niko neće da prizna), mada šteta samo što smo prvi u Evropi po broju tih vatrenih strojeva (39,1) na sto stanovnika.
Nema komentara