Siguran obrok za 600 Novosađana

autor: Irena Čučković 109 pregleda 0

Radno vreme Narodne kuhinje Crvenog krsta u Novom Sadu je od 12 do 14 časova, ali ovog sunčanog januarskog ponedeljka grupa starijih korisnika okupila se ispred ulaznih vrata dvadesetak minuta ranije, i sada strpljivo čeka da se vrata otključaju i podela obroka počne.

Photo: Autorka teksta

U međuvremenu međusobno razgovaraju. Većinom su se upoznali tokom ručkova u Narodnoj kuhinji. Neki od njih hrane se ovde godinama.

Tačno u podne jedna od dve radnice otključala je vrata. Ljudi strpljivo ulaze, dvoje po dvoje, i preuzimaju svoje obroke. Jedan od prvih utisaka prilikom ulaska u Kuhinju je miris sveže pečenog hleba, uredno spakovanog na policama pored pulta za podelu obroka. Na vrhu polica može se uočiti i prepoznatljiva mala zastavica Crvenog krsta.

Dalje od pulta, sa desne strane, nalazi se mala trpezarija sa drvenim stolovima i stolicama. Na zidovima su uramljeni promotivni plakati Crvenog krsta, koji za temu imaju prevenciju tuberkuloze, brigu o starima i tako dalje. Na maloj oglasnoj tabli od plute zakačena su dva papira, jedan sa obaveštenjem o radu Kuhinje tokom novogodišnjih praznika, a drugi sa novogodišnjom čestitkom upućenom njenim korisnicima.

U samom ćošku trpezarije svoje mesto je našla novogodišnja jelka sa tamnoplavim ukrasima. Prostor deluje veoma gostoprimljivo. Jedino što „odaje“ da se radi o narodnoj kuhinji jesu metalni poslužavnici i posuđe, sa svojim karakterističnim zveckanjem.

Na današnjem meniju su kuvani pilav i hleb. Zapravo, većina ljudi ne jede svoj ručak ovde, već ga pakuju u male plastične kante i nose kućama, kako bi ga pojeli zajedno sa svojom porodicom. Sada je jasno da, osim što se korisnici međusobno poznaju, i radnice Narodne kuhinje koje im dele obroke znaju svakog od njih po imenu, pa i članove njihove porodice i njihove životne priče.

U trpezariji ne sedi više od desetak ljudi u istom trenutku. Većinom jedu u društvu i međusobno razgovaraju, ali ima i onih koji obeduju sami. Čuje se razgovor dvojice poznanika:

– 'Ajde negde drugde da sednemo, sedim za tim istim stolom četiri godine...

Među ljudima koji ulaze i uzimaju svoje obroke ima i starih, penzionera, i sredovečnih, i dece osnovnoškolskog uzrasta. Ovi poslednji, kada razgovaraju, zvuče zrelije i iskusnije nego što bi se očekivalo za njihove godine.

Gotovo po pravilu, korisnici Narodne kuhinje ne žele da budu fotografisani. Ne zbog toga što ne žele da budu viđeni u takvom kontekstu, već ih, kažu, „fotografišu i intervjuišu svaki dan“, i dosta im je više toga.

Zimski meseci inače predstavljaju period kada se najviše ljudi obraća za pomoć Crvenom krstu i njihovoj narodnoj kuhinji, kaže volonterka Crvenog krsta Branislava Sredanović.

– Narodna kuhinja trenutno hrani oko šeststo Novosađana. Tokom leta deo ljudi nađe sezonske poslove, ali nam se svi oni vrate tokom zime, kada nema posla – kaže ona.

Novosadska narodna kuhinju ima i svog „heroja dana“, odnosno heroinu. Naime, ovde već 14 godina volontira Eržebet Horvat. Ona je počela da radi u Narodnoj kuhinji nakon što je izgubila posao kuvarice u jednoj novosadskoj firmi koja je otišla pod stečaj. Eržebet za ovaj posao ne dobija nikakvu naknadu. Kaže, dovoljna joj je nagrada to što zna da je pomogla nekome, i radiće ovaj posao dok god bude mogla.

Nema komentara

Napišite komentar