Seksualnost osoba sa invaliditetom

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, seksulnost predstavlja središnji aspekt ljudskog bića tokom celog života i obuhvata pol, seksualnu orijentaciju, rodne identitete i uloge, erotizam, zadovoljstvo, intimnost i reprodukciju. Takođe, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, da bi se očuvalo seksualno zdravlje, seksualna prava svih osoba se moraju poštovati, štititi i ispuniti. Za ovu temu ključne reči u prethodnoj rečenici su „svih osoba“ jer se osobe sa invaliditetom mahom isključuju kada se govori o seksualnosti. 

Foto: Seksualnost osoba sa invaliditetom

Predrasuda ima mnogo, a najčešće ljudi misle da osobe sa invaliditetom treba sažaljevati, da imaju posebne potrebe, da ne mogu, ali i da ne žele da se obrazuju, rade, bave politikom, aktivizmom, zaljubljuju. Takođe, jedna od čestih predrasuda jeste i da se osobe sa invaliditetom smatraju bolesnima. Nisu retke ni rečenice u kojima se govori kako je bolje abortirati osobu sa invaliditetom, jer njihov život nije vredan življenja.

Kada je u pitanju seksualnost, osobe sa invaliditetom se posmatraju ili kao neseksualne ili kao preseksualne. Teoretičarka feminističke teorije invalidnosti, aktivistkinja i direktorka međunarodnog „Uhvati film“ festivala Milesa Milinković kaže da se preseksualnost obično pridodaje osobama sa intelektualnim invaliditetom, samo zato što postoji veća neposrednost u komunikaciji, ali one nose i veći rizik za seksualnu zloupotrebu i nasilje. 

„Osobe sa invaliditetom se najpre suočavaju sa pojačanim izazovom da prihvate i vole svoja tela, mada je to izazov svih nas, bez obzira na invaliditet. Zbog neosnaženosti, predrasuda okoline, manjka samopouzdanja i zbog arhitektonskih barijera i nedovoljno sistema podrške poput personalne asistencije, nemaju toliko mogućnosti da ulaze u interakciju sa potencijalim partnerima ili partnerkama, čak i kad osveste sebe kao seksualno biće sa preferencijom ka nekom polu“, rekla je Milinkovićeva i dodaje da se osobe sa invaliditetom LGBTI orijentacije i oni koji žive u manjim mestima i selima suočavaju sa još većim izazovima.

Roditelji neretko i sami imaju imaju predrasude o mogućnostima osoba sa invaliditetom, pa se to reflektuje i na odnos prema deci.

„Što je sredina manja, predrasude su veće. Nije iznenađujuće da se roditelji ophode prezaštitnički prema detetu, a onda kada dete odraste opet je prezaštićuju. Ženama sa invaliditetom se šalju poruke da muškarac hoće samo da ih iskoristi ili moja omiljena koja glasi ’samo ga ti rodi, sine, ja ću da ga gajim’ što znači – žena si sa matericom, možeš da rodiš, ali zbog invaliditeta neće niko hteti da te ženi, a i ne možeš sama da odgajaš sopstveno dete“, objašnjava Milinkovićeva.

Predrasude su prisutne i u procesu stupanja u partnerske odnose. 

„Najgore je kad imaš predrasude, kao osoba sa invaliditetom, da ta druga osoba ima predrasude. Kada sam se oslobodila pogrešnih uverenja i definicija ljubavi i seksa, onda su stvari počele da se dešavaju. Imala sam svest o tome da mi se neće baš dešavati da me neko zapazi u kafiću i da mi priđe, ali sam tako zbog toga počela da radim na sebi, na intelektualnom i duhovnom razvoju, sa idejom da će se u mene zaljubljivati zbog moje unutrašnjosti. Ljudi koji me ne poznaju, kada me vide sa partnerom, misle da smo rod, da smo u prijateljskim odnosima ili da je reč o personalnoj asistenciji“, rekla je Milinkovićeva.

Foto: Milesa Milinković

Jedan od prvih priručnika o seksualnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji napisala je Tatjana Aleksić. Ona je sprovela anketu na teritoriji grada Užica, a u svrhu što kompletnije slike prikaza seksualnosti i pogleda na seksualnost osoba sa invaliditetom u ovom gradu. Rezulati ankete pokazali su da ih građani ne vide kao životne partenre, već kao osobe o kojima treba brinuti. 

„Da bi jedna mlada osoba sa invaliditetom imala razvijenu svest o svojoj seksualnosti, prvo mora da ima podršku porodice, a onda i društva. Većina njih, na teritoriji na kojoj je rađena anketa, odrastala je u uverenju da će biti seksualno iskorišćena i da je niko neće gledati kao ravnopravnog partnera. Svaka porodica i pojedinac promovišu seksualnu i polnu adaptaciju u socijalizaciji i od toga kako porodica gleda na seksualnost svog deteta, takvu će dete sutra imati sliku o svojoj seksualnosti i širiti je dalje u socijalizaciji“, objašnjava Aleksićeva.

Anketa je rađena sa osobama sa invaliditetom, sa osobama bez invaliditeta, roditeljima dece sa invaliditetom i sa drugarima dece sa invaliditetom. 

„Rezultati su raznoliki. Tamo gde sam se nadala totalnom neuspehu ankete, a to je anketiranje roditelja dece sa invaliditetom o seksualnost njihove dece, dogodilo se to da ni jedan roditelj nije odbio da popuni anketu. Neki su manje, neki više bili raspoloženi za datu temu, ali niko nije odbio da popuni anketni listić. Sa druge strane, osobe bez invaliditeta nisu bile baš raspoložene da razgovaraju na ovu temu i nerado su popunjavale anketne listiće“, govori Aleksićeva. 

Rezultat ankete je da 85 odsto anketiranih osoba bez invaliditeta smatra da je masturbacija zamena za seksualni čin, a ne sam seksualni čin. Petnaestogodišnjaci nisu radi na maturu da izađu sa drugom ili drugaricom sa invaliditetom, a kao objašnjenje naveli su da im ne bi smetalo da izađu na piće. Prema anketi, najviše predrasuda ima grupa građana bez invaliditeta sa prosekom godina od 50 do 60.

Prema rečima Tatjane Aleksić, da bi se promenila slika o osobama sa invaliditetom, sprečila diskriminacija i omogućio ravnopravan život, prvenstveno je ključ problema edukacija na svim nivoima, od osnovnog školskog obrazovanja do široke edukacije društva i usavršavanja stručnih radnika. 

Prvo se diskriminacija mora prepoznati, a zatim se ne sme dozvoliti da osobe sa invaliditetom budu izolovane u integraciji i nikako ne dozvoliti formalnu jednakost.

Seksualna i reproduktivna prava su osnovna ljudska prava zagarantovana Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom koju je usvojila i Srbija.