Otići ili ostati?

autor: Nikola Maticki 96 pregleda 0

Nedavno završeni oktobarski ispitni rok mnogim apsolventima bio je poslednji. Potom dolazi, ako već nije, ono što nazivaju „susretanjem sa stvarnim svetom“ iz kojeg proizilazi pitanje: Da li je Srbija zemlja u kojoj mogu stvoriti svoju budućnost?

Photo: Mike Kotsch

Prema podacima Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), čak 63 odsto mladih želi da ode iz zemlje. U poslednje četiri godine, u proseku 60.000 naših sugrađana godišnje to i učini, od čega su mnogi mladi i obrazovani.

Zato smo razgovarali sa troje studenata, koji su završili ili su blizu završetka osnovnih studija, i upitali ih kakvi su njihovi stavovi i planovi.

Gordana Adamov (24), apsolventkinja na medijskim studijama – ostaje

Otkud to da ne planiraš da „ideš“?

– Ja sam, u neku ruku, već „išla, doduše samo na pola godine, i tada sam imala izbor da li da ostanem ili da se vratim. Uvek se setim govora Anice Dobre u Crnom bombarderu, kada se pita da li si hrabar ako odlaziš iz zemlje ili ako ostaješ u njoj. Da li je hrabrija ona koja hoće da ode da bi sačuvala iluziju o svojim ljudima, ili oni koji ostaju, a unapred znaju da su izgubili svoju borbu. E pa, ja sam još uvek premlada da smatram da je odlazak jedino rešenje, a dovoljno mlada da se, na neki svoj način, borim protiv sistema. Lako ću spakovati kofere onog dana kada svoju budućnost više ne budem videla u Srbiji, ali sve dok mogu da maštam o toj budućnosti, boriću se da do nje i dođem.

Veruješ li da u Srbiji možeš stvoriti život kakav želiš?

– Verujem da mogu. Eto, završavam novinarstvo, a bavim se i glumom – ljudi bi rekli da ću crći gladna. Ali mi nikada nije bio problem da radim nešto drugo i naučim nešto novo. Već godinama radim kao konobarica, a planiram da upišem kurs za menadžment ljudskih resursa. Amaterski se bavim glumom, pa sam nekoliko puta radila kao klovn na dečjim rođendanima, a ponekad čak kapne koja para od prodatih karata za predstave. Zavisi šta želiš, oni koji žele raskoš, mislim da to mogu ostvariti jedino uz posedovanje partijske knjižice. Na pošten način ovde pristojno može da se živi jedino uz konstantan rad na sebi, otvorenost za učenje i usavršavanje i neverovatnu upornost. To mi predstavlja izazov i time se vodim.

 

Miljan Živaljević (26), diplomirao na komparativnoj književnosti – ide

Odlaziš u inostranstvo da nastaviš studije, očekuješ li da ćeš se nakon toga vratiti?

– Najradije ne bih, bar ne dok je ovakva situacija u zemlji. Stvarno, više nije ni problem u novcu, s obzirom da imamo sve te freelance i opcije za nalaženje posla preko interneta. Ali problem je sistem. Potpuno je korumpiran i haotičan. Uzmimo samo zdravstvo za primer, sve lošije stanje u kojem se nalazi i činjenicu da gomila doktora radije pusti čoveka da umre, nego da izvrši operaciju, bez nekog dodatka sa strane. Naravno, ima izuzetaka, ali to je pokazatelj da je nešto veoma trulo ovde. Nisam siguran koliko je mudro graditi išta u takvim okvirima.

Kako si se odlučio na odlazak?

Čitao sam Henrija Milera negde u oktobru prošle godine i video sebe kako se šetam nekom osunčanom ulicom. Tada mi je pala na pamet ideja da bi odlazak mogao biti interesantan. Prvo mi je pala na pamet Španija ili Portugal pošto je drugar boravio tamo. No, otvorila su se neka druga vrata, bliže Alpima, tako da su Pirineji otpali za sad.

 

Višnja Davidović (24), apsolventkinja na medijskim studijama – otišla

Već neko vreme radiš u inostranstvu, da li možeš da zamisliš da opet radiš u Srbiji?

– Što se tiče vraćanja „za stalno“, mislim da sam previše toga videla i da sam značajno promenila svoje razmišljanje. Za sada, u pauzama od inostranstva, ovde radim samo svirke gde uživam i imam uslove za rad, a ne kao ranije četvorosatne svirke bez pauze za male pare. Ranije sam mislila da ću pokušavati da svim silama ostanem u Srbiji, misleći da ću da se borim dok god sebi ovde mogu da obezbedim pristojan život. Ali život je toliko, toliko više od toga da se samo  i stalno boriš za nešto „pristojno“. Jednostavno više ne pristajem na to „pristojno“, jer znam koliko život može biti lep, naročito ako radim nešto što volim, kao što je slučaj sad.

Planiraš li da zauvek ostaneš u inostranstvu?

– Trenutno radim na kruzeru. Nekoliko meseci sam tamo, pa nekoliko kod kuće. A i to vreme, kada bi trebalo da sam kod kuće, koristim da bih zarađivala od svirki u drugim državama. Na brodu sigurno ne bih ostala „za stalno“, ali ne bih ni u Srbiji. Stvar je u tome da se svaki dugoročniji plan i ideja za napretkom, razvitkom i investiranjem u sebe ne poklapa sa merilima i sistemom vrednosti kakav preovlađuje u Srbiji. Želim da se bavim muzikom ceo život, i da je spojim sa novinarstvom, a to je neizvodljivo ovde. Naročito ako želiš da živiš od toga, a da ne radiš još gomilu dodatnih poslova i poslića kako bi nahranio svoju prodicu. Ne bih ni zauvek otišla, čak i da imam neko drugo državljanstvo, pobrinula bih se da ovde imam negde da se vratim, vidim porodicu i bliske ljude. Tako da, još uvek mi je teško da prelomim, da kažem – „briga me za Srbiju, hoću da odem samo što dalje“. Još uvek ne mogu to da kažem.

Nema komentara

Napišite komentar