Kada kažete da srpski i hrvatski nisu isti jezici, kako ćete to reći na srpskom, a kako na hrvatskom?

autor: Z. Strika 94 pregleda 0

Deklaraciju o zajedničkom jeziku pola godine od objavljivanja podržalo je preko 8.500 ljudi, a govornici na tribini posvećenoj ovom dokumentu na “Book Talk-u” poručili su da je cilj rešavanje problema među nacijama, a ne stvaranje istih.

Od samog objavljivanja Deklaracija o zajedničkom jeziku izazvala je veliku pažnju javnosti, ali i podeljene reakcije.

Mnogi pisci, novinari, lingvisti, podržali su ovaj dokument koji kaže da ljudi na prostoru Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore u stvari govore istim jezikom. U bivšoj Jugoslaviji govorilo se srpsko-hrvatskim, ali je početkom devedesetih srpska strana precrtala hrvatski deo, a isto su učinili i hrvatske vlasti sa srpskim.

U Galeriji Matice srpske u okviru “Book Talk-a 2017” o ovoj temi danas su razgovarali pisci Ivan Ivanji, Pero Zlatar, Mirjana Đurđević i Srđan Tešin, kao i pravnik Goran Miletić.

Po rečima Ivanjija nije bitno da li će političari priznati postojanje Deklaracije o zajedničkom jeziku.

– Ovu Deklaraciju o zajedničkom jeziku sam rado potpisao. Naš zajednički jezik nas spaja bez obzira na državne granice. Kad razgovaraju ovi naši predsednici i premijeri, mi ne vidimo prevodioca. Znači da oni govore nekim zajedničkim jezikom i tu nije važno da li oni priznaju Deklaraciju – ukazao je on.

Na tribini jedini koji je bio protiv Deklaracije jeste publicista iz Hrvatske Pero Zlatar. Međutim, razlog toga je što su raspadom Jugoslavije svi preko noći postali poliglote, šaljivo je prokomentarisao Zlatar.

Među potpisnicima Deklaracije našla se i Mirjana Đurđević. Razlog zbog kojeg se ona, kako kaže, bez puno razmišljanja, odlučila da podrži ovaj dokument je nada da će zdrav razum prevladati.

– Tu pre svega mislim na praktične stvari, da će prestati deca da se odvajaju, da će prestati da se prevode filmove. Da će te budalaštine, kada su deca i škola u pitanju, prestati, jer one nisu uopšte bezazlene – ukazala je ona.

Iako je cilj Deklaracije, kako su rekli govornici, da reši probleme i spoji ljude, ona je neminovno dovela i do polarizacije u društvu. Jugonostalgija nije dobro došla gotovo ni u jednoj od bivših republika, a oni koji se deklarišu kao Jugosloveni prokazani su se kao neprijatelji.

Upravo je nacionalistički deo populacije na ovim prostorima Deklaraciju shvatio kao listu jugonostalgičara.

– Najopasnije je što oni koji su protiv Deklaracije u suštini nisu nju ni pročitali. Svako ima neki stav i taj stav u Srbiji je prilično nacionalistički, gde se kaže da je to naš jezik, u smislu da se govori srpski. Međutim, ako pročitate Deklaraciju videćete da je ona jedan veoma dobro napisan tekst. Ona je jako precizna i uvaža različitosti koje postoje. Govori da postoje određene različitosti, ali i sličnosti. Moj zaključak je, kada pročitate Deklaraciju, da se mi na ovom prostoru u stvari razumemo – poručio je Goran Miletić.

On je dodao i da se nekima razumevanje ne sviđa, te da im to stvara problem. Prema njegovim rečima, mnogo je lakše praviti distancu među narodima koji se ne razumeju, nego među onima kojima je politički i kulturni prostor isti.

Pisac iz Kikinde Srđan Tešin postavio je praktično pitanje: "Kada kažete da srpski i hrvatski nisu isti jezici, kako ćete to reći na srpskom, a kako na hrvatskom?" Odgovor na ovo pitanje se, kako kaže, nalazi u logici, ali i u lingvistici.

– Postoji jedna lingvistička stvar da se jezici koji imaju 70 odsto zajedničkih reči smatraju istima. Vi nemate razlike u deklinaciji u jezicima, osim što se u Hrvatskoj vokativ izjednačava sa nominativom. Deklaracija insistira na policentričnosti jezika. U Srpskoj književnoj zadruzi je održan jedini skup o Deklaraciji i oni su prihvatali sve što se kaže u njoj, ali kažu da jezik jeste policentričan, ali u odnosu na neki drugi. I naravno, u Srbiji kažu da je policentričan u odnosu na srpski, dok u Hrvatskoj odbacuju Deklaraciju u potpunosti – poručio je Tešin.

Pero Zlatar je poručio da se lakše sporazumevaju Zagrepčanin i Beograđanin, nego Dalmatinac i Zagorac. Na diskusiji je preovladavalo mišljenje da se u bivšoj SFRJ danas govori “naški” jezik, bez obzira na to kako ga kulturne ili političke elite shvatale.

Istaknuto je i to da postoje ozbiljniji problemi koje je potrebno rešavati na prostoru bivše Jugoslavije. Oni su se podsetili reči Josipa Broza Tita koji je rekao da “ne živimo od gramatike, od ovog ili onog dijalekta, već od onoga što stvore stvaralačke ruke naših radnih ljudi”.

Nema komentara

Napišite komentar


;